Filmovi o apokaliptičnoj budućnosti uvek su izgledali nekako egzotično. Hteli mi to da priznamo ili ne apokaliptična budućnost nam nikada nije bila bliža, nadolazeća epidemija novog h1n1 gripa kuca već uveliko na vratima Srbije. Ovaj blog post započinjem naslovom jednog dobrog filma koji sam juče pogledao a koji baš govori o apokaliptičnoj budućnosti. Dr Robertu Nevilu jedinom preživelom njujorčaninu, imunom na virus koji je desetkovao ljudsku populaciju na zemlji. Od 6 milijardi ljudi, preživelo je deset posto populacije, od toga je 550 miliona mutiralo u izuzetno agresivne jedinke koje se hrane preostalim živim organizmima (pod pojmom “organizam” mislim na imune ljude, krupnu i sitnu divljač) na planeti. Dr Nevil pokušava da pronađe vakcinu protiv ove pošasti.

Uvek sam bio pristalica teorije zavere, gotovo sam uveren da je novi grip nastao veštačkim putem i da se nije slučajno oteo kontroli. Pokušaću da se u daljem delu teksta držim naučnih činjenica i da vam predočim šta nam valja činiti kako bi se pripremili za pošast koja nam preti. Koji su simptomi virusa kletog? Na sledećoj web strani je vrlo jasno navedeni mogući znaci oboljenja. O ignorisanju gripa možete pročitati na ovoj strani gde se jasno vidi šta se može desiti kada je sve preče nego zdravlje. Hteli mi to da priznamo ili ne, da li je virus veštački ili prirodan, da li je plasiran da bi se uzele pare, da li neko želi da nas zaplaši, svakako ne bi smo smeli da ga uzimamo zdravo za gotovo, ne treba mnogo pametovati, treba biti upoznat sa mogućim posledicama naših postupaka. Preporuke za prevenciju protiv novog gripa svakako mogu da preduprede da se isti proširi, a tako ćemo najbolje zaštiti ljude oko sebe. Telefoni dežurnih epidemiologa, koji vam kao i dr Nevil iz filma mogu pomoći savetom šta da radite kada virus kao mečka zaigra pred vašim vratima, svakako mogu biti jedna od pomoćnih alternativa.

Na kraju jedino vam preostaju tri alternative a na vama je da izaberete najbolju za sebe, prva humoristička, druga humorističko statistička začinjena teorijom zavere i na kraju vaša lična, koju ćete sami kreirati, jer istini za volju niko ne zna šta budućnost nosi.

Izvori www.novigrip.com, www.dedabor.com, www.dzejndou.com

Progressive metal grupa Dream Theater ima za sobom pozamašnu karijeru od čitavih 24 godina rada, oni sviraju još od daleke 1985. godine, članovi benda su imali bezbroj koncerata, kako sa matičnim bendom tako i sa side-project bendovima. Prolazili su kroz razne faze rock/metala i imali su velike oscilacije, uspone i padove. Pošto je grupa doživela veliki komercijalni uspeh i određeno zasićenje u umetničkom smislu jednoga dana Mike Portnoy, mastermind benda je došao na ideju da napravi putujući festival bendova slične progressive metal/rock orijentacije. To je bilo, po njegovim rečima, ispunjenje sna koji je sanjao desetak godina. Organizovao je severnoameričku i evropsku turneju 2008. godine. Ja sam veliki poštovalac i veliki fan Dream Theater-a i ovakva ideja me je u potpunosti obradovala.

Na turneji 2008. godine su učestvovali bendovi Dream Theater, Opeth, Between buried and me, Three. Severnoamerička turneja je prošla, smatra Mike Portnoy, fenomenalno, skoro da je išla u liniji sa komercijalnim uspehom. Bilo je mnogo gradova u opticaju, i po onome što je dokumentovano video zapisima mogu da kažem da je to bio đavolski dobro odrađen posao. Ekipu koja radi na ovim navedenim bendovima je strogo profesionalna u bilo kom pogledu. Chaos in motion turneja sve to i dokazuje.

2009. godine Mike Portnoy odlučuje da pozove bendove koji su stilski dosta različiti i manje poznati javnosti. Evropska verzija turneje okupila je bendove Dream Theater, Opeth, Bigelf, Unexpect. Bend Opeth svira neku vrstu death progressive doom metal, Bigelf predstavljaju cirkuzantski hard rock, Unexpect su black avangardni progressive metal. Turneja je obišla veće evropske gradove, najbilže gde su svirali našoj zemlji bila je Slovenija, u hali Tivoli u Ljubljani 31. oktobra. Verujem da je bilo nezaboravno.

Da bi ovakav festival došao i kod nas, Beograd ili Novi Sad trebalo bi se dosta pomučiti. Ne znam razloge zašto ovakvi bendovi zaobilaze našu Srbijicu? Menadžeri verovatno nemaju sluha ili šta god već… ovi bendovi su i kod nas prilično popularni i uveren sam da bi napunili Beogradsku arenu ili neki od stadiona. Mlađa publika koja voli da sluša ovakve pravce metala sigurno zna o čemu pišem. Potrebno je ovom kutku evrope malo i drugačije muzike. Jedini predstavnik sličnog pravca progressive space rockak koji je bio u Srbiji u SKC-u bio je Steve Vai 2005. godine, koji je publiku oduševljavao četiri sata koliko je i svirao.

Proći će još vremena pre nego naši organizatori festivala i koncerata svate mogućnost ovakve muzike kod nas. Super confusion koji će nas predstavljati u Londonu na takmičenju Battle of the bands svira baš neku vrstu progressive fusiona. Ostaje nada da mi koji volimo ovakve bendove ne moramo da idemo u susednu Bugarsku ili Hrvatsku, već da kao sav normalan svet gledamo velike progressive bendove u Beogradu i uzivamo u tome.

Grupa Promising Youth je počela da svira pod misterioznim okolnostima još daleke 1997. godine. Nastala je iz mladalačkog sastava “Moć prirode”. Promise i danas čine Željko Makuljević Mace, Dejan Janošević Janosh, Marko NIkolić Dzonny, Boris Golubović i Dejan Lazarević Laza. Do sada su Promising Youth izdali četiri studijska izdanja i to: Batteries not included, Nova anatomija, Apocalyptic trash culture, De luxe. Band ima mnoštvo koncerata za sobom. Na ovom blog postu ću se zadržati na njihovom kultnom izdanju “Apocalyptic trash culture” iz 2002. godine.

Prva pesma na albumu je “Punkofekcija“. Pesma sadrži uvodne zvuke zavijanja nekakve audio kasete i hard core upad na gitarama, tu su i psihodelični delovi na vokalima, solaže na gitarama gde je Boris Golubović prikazao svoje majstorstvo. Pesma definitivno podseća na crossover punk 80-tih godina i hard core.

Druga pesma je “Shtrebbing units” i ona ima čisti punk uvod. Prepoznatljiv je njihov zvuk, zatim se čuju snimci sa čuvene proslave rođendana jednog mog srednjoškolskog drugara i razlaganje na Borisovoj gitari, fenomenalno. “Svaki novi smeh koji dođe sam probudiće sumnju da li sam normalan!” To je čuveni deo iz pesme koji zbunjuje slušaoca.

Treće pesma je “Profi igrač” i ona je njihova najbolja pesma koju su snimili ikada. Uvod na bass gitari i digitalni orijent ritmovi. Kada slušam ovu pesmu ne mogu a da sebe ne postavim u situaciju da odradim jedan “headbanging”. Pesma je prosto genijalna i reprezentuje potpuno ovaj album. Synth zvukovi i beatovi koji odvode čoveka u novu dimenziju. Na kraju pesme nastupaju bass deonice iz svemira. Potpuno originalno.

Četvrta pesma “Tužna pesma” je psihodelična u potpunosti. Delovi pesme upozoravaju jednog mladića na njihov ustaljeni život. Šesta pesma “Rituali” ima odličan instrumentalni uvod i ženske vokale. Pesmu prate čudni ritmovi i gitare. I na nekih dva i po minuta pesme bend kreće u totalno razvaljivanje, pravi apocalyptic trash punk. Odjavna pesma “Nikada nećeš pogoditi” , započinje Borisovim razlaganjem na gitari a tu su i glasovi članova benda koji ćaskaju uz kafu, barem meni tako zvuči. Pesma “Vežbe disanja” je najkomercijalnija na albumu i osim nje na youtube.com/vezbe disanja možete pogledati Dzonny-evu verziju video adaptacije iste pesme. Video je sniman na jednom beogradskom groblju. Pesma predstavlja Dzonny-jevu kratku filozofilju života.

Promising Youth zavređuje pažnju na alternativnoj sceni. To je bend koji nimalo nije za potcenjivanje. Oni predstavljaju stožere današnje alternativne rock scene u Srbiji. Iskreno se nadam i iščekujem njihovo sledeće izdanje koje bi, mišljenje je članova benda, trebalo da bude prava stvar. Ocena albuma 9,5.

Juče je bio sasvim običan jesenji dan. Ovaj deo teksta biće ilustrovan sa par svežih fotki koje možete pogledati. Prava jesen, obojena bojama a ja i Marko, gladni sa toplim burekom u rukama, šetkali smo se i pričali neke neobavezne pričice. Par put smo konstatovali ove godine da miriše na zimu, bilo je jako hladno. Shoncraft, koji je za vikend skoknuo do rodnog grada, se takođe u nedelju žalio da je jako hladno.

Juče je objavljen članak u Blicu u kome se kaže da neće biti skijanja na Rajkovu. Direktor sportskog centra “6. avgust” je jednostavno rekao da nedostaje otprilike 1.5 miliona dinara da se sredi skijalište. Hmmm, ok, ali da li je išta moglo da se uradi i mimo novca, sa malo dobre volje radnika u hali. Da li je neko od njih obišao skijalište i potrudio se da pokupi ono đubre ispred kontejnera u kome su smešteni radnici koji brinu o skijalištu i opremi na stazi. Ove godine sam bar 15 puta bio gore na Rajkovu, verujte mi na reč, ni jednom nisam zatekao nadležne da bilo šta rade na skijalištu. Staze su ponovo zarasle, kontejneri za smešaj skijaša su potpuno neupotrebljivi, jednostavno sramota me je da sam skijaš, sramota me je nemara koji je doveo do toga da više ne postoji skijanje u Majdanpeku.

Član 5. stav 1. Zakona o javnim skijalištima kaže: “Uređenje , opremanje, održavanje, korišćenje i upravljanje javnim skijalištem (u daljem tekstu: skijalište), kao i upravljanje prostorima pogodnim za uređenje skijališta, u smislu ovog zakona, smatraju se delatnostima od opšteg interesa.”

Član 22. stav 2. Zakona o javnim skijalištima kaže:” U vreme kada skijalište nije u upotrebi, skijaški centar je dužan da se stara o čuvanju skijališta i redovnom održavanju staza i opreme na skijalištu.”

Stav 3. istog člana kaže:”Održavanje ski – staza obuhvata letnje i zimsko održavanje”.

Da li su nadležni pročitali ova dva napred navedena člana Zakona o javnim skijalištima?

A danas je u Majdanpeku pao sneg, i kao so na ranu samo me je učinio još neraspoloženijim. Jedina pozitivna stvar, osim one šetnje sa Markom i toplim burekom u rukama, je ta da sam konačno sredio gitaru. Sređivanje se odvijalo u dve faze, prva je bila čišćenje i uklanjanje žica. Ja i drug stari smo uradili prvu etapu…

Druga etapa na žalost nije dokumentovana slikama, Mace i ja smo polako namestili žice, naštelovali floyd rose i u neobavezno diskutovali o rock’n’roll-u u Majdanpeku. Sve u svemu ovih dana nikako nije bilo dosadno.

Moja metuzalemska kompjuterska konfiguracija (AMD athlon 1.7 Ghz sa 1 Gb rama iz 2003. godine) još uvek se ne predaje. Odoleva vremenu, odoleva operativnim sistemima, sasvim fino radi sa XP-om. Međutim, u razgovoru sa Nenadom Vaskovićem poznatijim na netu pod nickom Shoncraft konačno sam se upoznao sa operativnim sistemom Windows 7 iz njegove vizure. Ne mogu da zatvaram oči pred nadolazećim softwerskim napretkom, Windows 7 je već prisustan i ovaj tekst pišem samo iz razloga što ovaj OS prate dobre kritike i pohvale.

Kako je Vista prilično uprskala stvar kod korisnika Windows OS-a, ljudi iz Microsofta morali su prilično da se namuče u vezi narednog operativnog sistema, Windows 7 je donekle izvukao kestenje iz vatre. Windows 7 je pre samog zvaničnog objavljivanja u javnosti bio pušten kao beta verzija i kao slobodan za korišćenje među korisnicima (testersko korišćenje), ljudi su svoje zamerke slali razvojnom timu i cela priča se završava tako što dobijamo najkompletniji OS do sada.

Šta to Win 7 izdvaja i čini posebnim za razliku od ranijih verzija?

1. Pre svega tu je brzo podizanje sistema prilikom boot-ovanja. To je sitna stvar ali Win 7 je ipak za nijansu brži od Viste;
2. User account control u Visti je bio automatizovan i prilično je išao na živce korisnicima iste. Ova opcija se mogla isključiti ali koliko to među običnim korisnicima Viste ima tzv. dobrih stručnjaka da ovu opciju znaju da isključe. Win 7 donosi poboljšanje tako što nam daje skalu gde sami određujemo nivo na kome će OS upozoravati i slati nam warning poruke;
3. Može se ukloniti Windows Explorer 8, što i nije loše s obzirom da ostali browseri uživaju veću popularnost među korisnicima. Microsoft je morao da napravi ustupak prema rastućoj armiji Firefox korisnika koji jednostavno nemaju mnogo poverenja u IE;
4. security warning-a prilikom prvih koraka u korišćenju novog operativnog sistema nema više upozoravanja da je sistem bez firewall-a, bez antivirusnog sistema ili da iste treba updatevotati, sada se to pitanje više ne postavlja. Opcije postoje i na samom je korisniku da li će ih uključiti ili ne;
5. Action center je novina koju Vista ne poseduje. Ova opcija predstavlja zamenu za Security centar iz prethodne verzije Windowsa i tako da sada korisniku preostaje da se odluči da li želi da updejte OS, da skine zaštitu za OS, tu su opcije trouble shootinga i održavanja računara;
6. Hardwerska zahtevnost, kao naredna stavka, je manja a performanse samog sistema su bolje. Sistem brzo radi, lep je grafički kao i Vista ali je brži u odgovorima na akcije korisnika;
7. Radi na bilo kom notebook-u, nema jurnjave sa driverima, da li će raditi ili ne raditi sa sistemom, Win 7 sve sam instalira i tako da odmah dobijate računar spreman za upotrebu;
8. Kao jedna od pogodnosti Win 7 a vezana za prethodnu stavku je izuzetna stabilnost prilikom rada u wireless mrežama, nema tako čestog pucanja veze, kao što je to bio slučaj sa Vistom. Update mu je vrlo mali, maksimalno trenutno iznosti oko 50 MB-a;
9. Za one koji vole da se igraju, kakav je i naš sagovornik Shoncraft i kako on sam napominje da mu je ovo jedna od najbitnijih opcija, Win XP DirectX 8.1, Win Vista DirectX 10 a naš heroj dana je DirectX 11 na Win 7. Ovo svakako znači da ćete igrati igrice koje su trenutno aktuelne i one koje dolaze u narednom periodu bez bojazni da ćete morati skidati update i da će sve ići glatko kao po loju;
10. Za ljubitelje XP-a korisnici svakako mogu da čekiraju i opciju za korišćenje XP moda koja će ima dati neke povoljnosti ali i neka ograničenja;

Shoncraft je testirao Win 7 Ultimate, 32 i 64 bitnu verziju. Iz svega napred navedenog možemo da kažemo da ako posedujete komp. konfiguraciju savremenije generacije i ako na njoj imate Vistu, svakako bi trebali da pređete na Win 7. Možete očekivati jedan stabilniji, brži, lakši za rad, vizuelno vrlo lep i po mom skromnom mišljenju (Shoncraft), najbolji OS koji je Microsoft napravio. Zahvaljujem se Shoncraftu na izdvojenom vremenu i pomaganju u pisanju ovog blog posta.

Ovaj tekst je napisan 26.02.2008. godine na mom prethodnom blogu koji sam vodio na adresi www.dezareo.bloger.hr.

World wide web, revolucija u našim životima

Danas sam u raspoloženju da razmišljam o dobrim akvizicijama u svom životu. Možda je najbolja, kada se vratim u svih 33 godina mog života jeste baš www. Revolucija koju smo doživeli je promenila sva stanovišta na kojima je naš život bio zasnovan. Za svega nekoliko godina kolektivna svest, opšta rasuđivanja, naša stremljenja ka budućnosti su iz korena promenjena. Staro beše srušeno i sada na novom temelju www-a naš život kreće iz početka.

Kada se vratim samo nekoliko godina unazad i kada se prisetim priče o nekoj tamo dalekoj Irskoj u kojoj jedna porodica ima priključak na svetsku mrežu 24 sata dnevno, mmmmm razmišljao sam kako bi bilo imati istu privilegiju, ma brzo sam se ohladio. Ta informacija je svakako poslužila da se prodiskutuje par puta sa ortacima. Sećam se da smo, po starom dobrom običaju, proklinjali zemlju u kojoj smo rođeni i razmišljali da ta privilegija ipak pripada nekom drugom, srećnijem ljudskom biću. Dvadesetčetvoročasovni priključak na struju, vodu i dial-up koji smo papreno plaćali, beše naš limit.

Godine prolaze, i konačno smo dobili priliku da posedujemo nešto što se događalo tamo u dalekoj Irskoj, napomenuto u pređašnjoj priči. Kada je puštena informacija da će širokopojasni internet konačno navratiti i u ove naše pasivne krajeve, sa rezignacijom i starosrpskim običajem nepoverenja (začinjenim sočnim psovkama), odbacivali smo tu opciju u našim životima. Kada ceo život provedeš u ovoj državi, sigurno se ne daš lako zajebati, klimaš glavom svom sagovorniku koji ti prosipa priču o nečemu što jako priželjkuješ i pri tom gledajući da ga sarkastičnim komentarima ignorišeš (i opet, trudiš se da konverzaciju začiniš sočno…). Po završetku razgovora, kada se stvari slegnu, negde u dubini duše ipak gajiš nadu, i nekako… lepo ti je. Načekasmo se ali, ipak, isplatilo se.

Nikad neću da zaboravim taj prelazak iz “razjebanog Fiće u super luksuzni Ferrari”. Tog dana, kada je gotovo ceo progresivni Majdanpek dobio modeme za ADSL, krenula je revolucija u našim životima. Konačno smo se osetili ravnima jedinkama na dalekom Zapadu. Naš predivni talas koji smo čekali celog života upravo nam se približio, za tren oka bili smo na njemu. Vetar u kosi, nepregledno prostranstvo svetske mreže pred nama. Samo da vam kažem još jednu stvar, još smo na talasu.

Naš mladi metal band “Famous Bastards” je imao poteškoća i jaču konkurenciju nego prošle nedelje na takmičenju GBOB(Global Battle of the Bands finale Srbija). Većina bendova koji su svirali, bili su metal orijentacije i dobro uvežbani. Alternativna scena, za koju sam mislio da je na niskom nivou bila je samo moja loša procena, iskreno, prevario sam se. Na takmičenju GBOB je ove godine učestvovalo oko tridesetak bendova koji su rokali bez pretencioznosti. Tu je bilo death, black, trash, progressive metal, growl i scream glasovi sa melodičnim pevanjima, složenim ritmovima i riffovima na gitarama. U SKC-u je to izgledalo baš onako pompezno i zastrašujuće, ozvučenje je bilo preko 1000 watt-i.

U finalu je sviralo petnaest bandova, uglavnom sličnih pravaca rock/metala. Band iz Kikinde, “Super Confusion” svira neku vrstu jazzy fusion rocka. Nasleđe njihove muzike je iz sedamdesetih godina prošlog veka i uplive moderne tehnike i progresiv rock/metala. Ovo je odličan instrumental band koji je dobro uvežban i zna šta radi. Oseća se uticaj Patituccija, Dream Theater, folka, grupe Yes. Ovaj band će predstavljati Srbiju na grand finalu tridesetpet država sveta u Londonu. Nadam se da nas neće razočarati!?

Drugo mesto osvojio je “Rare”, meni od ranije poznat band, koji svira funky, jazz pop rock. Imaju više studijskih izdanja, momci su radili na imidžu što se i videlo u subotu uveče. Imali su takav nastup da su odmah zadobili publiku. Funkerica deluje na ljude na sebi svojstven način a oni to dobro znaju, tako su i nastupili, sve ili ništa, zabavljački i pozitivno. U njihovoj muzici se prepoznaju sledeći bendovi i pravci RHCP, Janes Adiction, drum&bass, Funkadelic, Zappa, Primus…

Treće mesto osvojio je “Mortero”, trash-core sastav. Pevači su dva mlada momka koji znaju da uklope melodiju, slično kao kakav emo bend ili biohazard. Pesma koju su izveli ima konstantan beat, sa zanimljivim bass deonicama, na kraju su odradili growl masakr…

Četvrto mesto po izboru žirija su “Rain Delay”, death-core trash sastav iz Beograda. Zanimljiva stvar je to što imaju devojku za frontmena. Ima glas kao pevačica grupe “Arch Enemy”, a na momente peva kao “Evanescense”. Meni se, lično, ne dopadaju ovakvi pravci metala. Fin nastup i ništa više.

Peto mesto osvojio je bend “Vesko i kuriri”. Momci imaju veoma atraktivan i zanimljiv nastup. Imali su dogovor sa light majstorom da se pogase svetla po celoj sali skc-a, a tu i tamo da ostane koje svetlo. Imaju pop rock pristup. Na glavama su imali lampice tako da su izgledali baš u space maniru. Melodično pevanje i nije me, moram da priznam, oduševilo, ali efekti na sintisajzeru i gitari. Podsetili su me svojim nastupom na Steve Vai-a iz 2001. godine u “Live at Astoria”.

Sedmo mesto su osvojili “Good eye closed”. Ovaj bend svira hard-core trash. Meni ovakav pravac više ne leži(ranije sam se pržio na ovakvu svirku), moram da budem iskren da sam preležao neke dečje bolesti. Ovaj band svira hate-core sa trash gitarama, over and out!

photo by jsh

Naš mladi Majdanpečki death-core trash sastav je zauzeo osmo mesto i drugo mesto po glasanju publike! Kada su izašli na scenu krenula je masa ljudi da pristiže i tada je počeo kolektivni haos. Momci imaju jasan, čvrst stav o životu. Pošto sam upoznat šta ovi momci vole od muzike, ipak to ih nije sprečilo da ispolje svoju dozu originalnosti. Svirali su čitavih šest minuta, što je prilično brzo za metal sastave. Naša majdanpečka publika i fanovi su dali sve od sebe. Prava energija, što bi moj kolega dezareo rekao:”kao da je sam pakao došao na scenu”. Na posletku mogu da kažem da smo se odlično proveli zajedno sa našim dugogodišnjim ortacima koji žive i rade u Beogradu. Na kraju pozdrav što bi Lemmy iz Motorhead-a rekao “Stay clean!”

Elektronska trgovina u Srbiji je još uvek strani pojam širokim narodnim masama. Zamršeno klupko između finansijskog sistema i pravne regulative Srbije, sa jedne strane i propisanih uslova i nepoverenja finansijskih giganata zapada sa druge strane, svakako dovode do apsurdne igre mačke i miša u kojoj, kao i uvek, prosečan srbin izvuče deblji kraj.

PayPal ne predstavlja ništa drugo nego firmu koja se bavi transakcijama između kupaca i prodavaca (primanje i slanje novca). PayPal preuzima obavezu transakcije novca i za tu uslugu naplaćuje proviziju. Kao takav on preuzima svu odgovornost koja se tiče sigurnosti i tajnosti identiteta korisnika usluge. Ebay je pazario PayPal 2002. godine za 1,5 milijardi dolara i sada najveći broj korisnika PayPala kupuje robu preko Ebay-a. “Hej, PayPal u Srbiji, sjajna stvar!”,(raduje se prosečan Srbin).”Moći ću da pazarim povoljno na eBay-u.”, hmmm, to je istina.”Imam sjajnu ideju, mogao bih da započnem biznis preko neta, otvorim računu na PayPalu i samo gledam kako se novac sliva na moj bankovni račun.”, e pa neće moći baš tako lako.

Naše komšije Hrvati i Bosanci, koji već nekoliko godina koriste usluge PayPala ne mogu da primaju uplate tj. ne mogu da podižu novac sa PayPal računa. Novac koji se nalazi na PayPal računu može samo da se koristi za kupovinu preko interneta ali ne i da se podigne, odnosno da izvrši transakcija na vaš bankovni račun. Ministarka za telekomunikacije Jasna Matić najavila je u junu 2009. godine da će se Srbija naći na listi PayPala za 2010. godinu. Navode se podaci koji se tiču samo “podsticanja elektronske trgovine i poslovanja u Srbiji” preko PayPala ali niko ne spominje nemogućnost podizanje novca preko ovog servisa. Hrvatska tek od 01.01.2010. godine može da očekuje odluku samog PayPal- da li će omogućiti da korisnici mogu podizati novac, odnosno izvršiti transakciju na bankovni račun. Slična situacija je i u Bosni i Hercegovini. Jedna od stvari koja će svakako biti pogubna za internet biznis je situacija da vaši potencijalni poslovni partneri koriste sam PayPal kao opciju za finansijsko poslovanje a ne postoji mogućnost transakcija između PayPala i drugih sličnih servisa.

PayPal koji neminovno dolazi u Srbiju donosi jednu novu tendeciju kupovine u naše živote. Njegovo prisustvo će se smatrati nepotpunim sve do trenutka kada ćemo moći, ne samo da ravnopravno da ostavljamo, nego i da podižemo novac sa njegovih računa. Jedino što nam ostaje je da čekamo na takvu mogućnost, u ostalom ako smo nešto i naučili u prethodnih dve decenije to je svakako čekanje i kaskanje za drugim državama. Poželimo dobro došlicu PayPalu u Srbiju.

Nisu sve priče u našem gradu sumorne, depresivne i jadne. Kada se ljudi udruže, kada postoji ideja i energija ljudi svakako se mogu uraditi i neke korisne a lepe stvari. U poslednjih nekoliko meseci sprovedeno je nekoliko zanimljivih akcija i naš grad je ulepšan za jedno divno dečje igralište, dobili smo kaveze za skladištenje plastične ambalaže, medicisku opremu od Vlade Japana, jedan lep digitalni sat iznad bolničke apoteke i svakako je ove nedelje fudbalsku planetu zapalio naš majdanpečanin Dejan Rambo Petković.

Dečje igralište se nalazi tik pored ulice Karađorđeve a preko puta osnovne škole “12. septembar” u Majdanpeku. Iskreno, u ovom trenutku ne posedujem informaciju ko je renovirao ovaj dečji vrtić, ali je posao svakako urađen veoma kvalitetno. U svom tom sivilu okolnih zgrada, ovaj vrtić je prava oaza radosti za mališane.

Članovi udruženja građana “Eko030” iz Majdanpeka su uradili projekat “Čisto” kojim su postavili kaveze u koje se odlaže PET ambalaža (flaše, kese i ostale plastične stvari koje građani više ne koriste). Preduzeće je pre dvadesetak dana postavilo tridesetak žičanih kaveza na teritoriji celog grada a takođe isto je dobilo i mašinu za obradu sakupljene ambalaže. Ono što sam ja primetio je da majdanpečani prilično disciplinovano odlažu ambalažu u kaveze što me prijatno iznenadilo. Ovih nekoliko fotografija koje sam napravio na nekoliko različitih lokacija u gradu potvrđuje tu tezu. Nadam se da vandali neće krenuti sa demoliranjem kaveza i da isti neće poslužiti za čuvanje razne sitne stoke.

“From the people of Japan”, Japanska vlada je zdravstvenoj ustanovi u našem gradu dodelila medicinsku opremu u vrednosti od 61.000 € (ambulantno vozilo, EKG aparat, defribilator, ultrazvuk i monitor). Smatram da je ova oprema u velikoj meri došla kao melem na ranu našim medicinarima. Ovom opremom se svakako podiže kvalitet zdravstvene zaštite u Majdanpeku. Osim toga, na zidu apoteke doma zdravlja osvanuo je i digitalni sat.

Šmeki se vraća u velikom stilu. Veoma dobre fudbalske partije u brazilskom Flamengu su ponovo izbacile u prvi plan fudbalera koji je ponikao u Majdanpeku. Čovek koji igra u zemlji petostrukog svetskog šampiona u fudbalu, čovek koji igra sjajno u 37. godini života i čovek koji je javno preko medija rekao da bi voleo da zaigra za reprezentaciju Srbije u fudbalu (makar jednu prijateljsku utakmicu, nadamo se da ce selektor Antić imati to u vidu), svakako zaslužuje sve pohvale. Šmeki je svakako fenomen, jedan, jedini, neponovljivi. Evo oficijalnog sajta Ramba Petkovića na internetu.

photo by www.glassrbije.org

Izvori: rtvmajdanpek.com i eko030.wordpress.com

Zvezde ovog teksta su svakako sportski komentatori koji su svojim vrcavim i otkačenim prenosima sportskih dešavanja postali prave zvezde televizije. Njihovi gafovi su postali deo opšteg narodnog humora, njihov komentatorski stil se razlikovao od čoveka do čoveka ali svakako nikog nije ostavljao ravnodušnim. Umeli su svojom veštinom prenosa dešavanja na sportskim terenima da podgreju atmosferu među gledaocima ali i da ih nasmeju.

Vladanko Stojaković je svakako jedan od najupečatljivijih sportskih komentatora. Poznat kao veliki hedonista svakao je ostao upamćen po komentaru jedne od utakmica:”Polster, Polster, grhmhm, grhmrhm. (posle dvadesetak sekundi kašlja od duvanskog dima), i da vidimo zašto su se igrači Kelna kao po komandi povukli na svoju polovinu… Da, to je gol, 1:0.” Evo jedne utakmice gde ćemo se podsetiti ovog sjajnog komentatora.

Legendarni prenos legende sportskog novinarstva Mladena Delića, takođe će ostati upamćen. Kvalifikacije za evropsko prvenstvo u fudbalu s kraja sedamdesetih, evo legendarnog snimka.

Milojko Pantić, komentator koji otvoreno navijao za Crvenu Zvezdu, jedan od onih koji su svakako obeležili zlatno doba Crvene Zvezde. Evo snimka legendarne utakmice između Zvezde i Bayerna 1991. godine koju prenosi Milojko Pantić prepunog zanimljivih komentara.

Evo i jednog retkog snimka Jordana Ivanovića čuvenog radijskog sportskog komentatora. Poznat je bio po veoma opisnom izražavanju i brzini prenosa onoga što se odvijalo na terenu. Evo radio prenosa izvođenja penala na utakmici C.Zvezda Olimpik. Ovaj radio prenos su kombinovano prenosili Jordan Ivanović i Marko Marković.

Ratko Korać je verovatno najemotivniji televizijski prenos odradio kada je prenosio žensko finale na 200 metara plivanja prsnim stilom za žene u kome je plivala Nađa Higl. Čovek je zaplakao od sreće pritom sipajući iz rukava kritike na račun ljudi iz plivačkog saveza koji su iznosili zamerke na račun Nađinog plivanja.

Slobodana Šarenac koji je prenosio košarkašku utakmicu između USA i Jugoslavije na svetskom košarkaškom prvenstvu u Indijanopolisu i njegovog komentara na izgled sudije.

Osim napred navedenih komentatora svakako se izdvajaju i:

• Dragan Nikitović…Ovaj Žare Paspalj pre nego što da koš uvek izvede neku čavrtiju!
• Zvonko Mihajlovski(…svetsko prvenstvo Korea i Japan)… je toliko brz da mu konstantno preti opasnost od radara, i kazne zbog prekoracenja brzine!
• Srđan Knežević sa svojim emotivnim prenosom rukometne utakmice Jugoslavija-Hrvatska… Cela Jugoslavija je sada sigurno na rukama!
• Milorad Đurković (Nemacka – Engleska) Da je Gaskojn imao moj broj cipela, sigurno bi ta lopta zavrsila u mreži.
• Gojko Andrijašević (za Šalke 04 igra Marko Kurz) “Lopta do Kurca.”

• Jovan Memedović (prenos bokserskog meča) uffff kako ga je dočekao, legao mu je na rukavicu što bi naš narod rekao kao kec na jedanaest.

izvor: www.blogovanje.com i www.leksikon-yu-mitologije.net