307-ica se lagano približava Ustaničkoj. Bombarduje me Beograd sa milion informacija, ljudi, situacije, šarenilo boja, mnoštvo zvukova. Duboko dišem i osećam treptanje u stomaku, dlanovi se znoje. Moje reakcije su nagonske. Beograd ima svoj ritam, svoju brzinu, ili plivaš u njemu ili toneš. Zato postoji gruba podela na one koji Beograd obožavaju i one koji ga ne vole. Plivam niz Bulevar.
Gradom se sliva reka ljudi. Sa leve strane se kroz senku nekoliko krošnji lipa pomalja kafana „Lipov Lad“. Odjednom mi kroz glavu prolazi ideja kako bi bilo super popiti kafu u toj kultnoj kafani, porazgovarati sa konobarima, upoznati se sa istorijom tog mesta. Nastavljam dalje.
Đeram pijaca, gužva je. Sunce u zenitu, udara direktno u glavu. Bez obzira na vrućinu, ljudi imaju svoj ritam kretanja, nema frke, nervoze. Devojke su lako obučene, sa stilom, lepe su. Nema gužve u tramvaju, ipak jedna starija gospođa ulazi i pogledom traži gde bi sela. Devojka ispred mene, maloletna, sa slušalicama u ušima i ne primećuje gospođu. Ustajem i uljudno joj ustupam svoje mesto. Dobih jedno toplo „Hvala“.
Lelujam u ritmu vožnje, još dve stanice i silazim kod Vuka. Park je pun ljudi. Devojka na rubu stepeništa svira saksofon, neka zanimljiva jazz tema sa mnogo varijacija. Ulazim u podzemni prolaz, izlazim na drugu stranu ulice, nastavljam peške ka ETF-u. Gomila studentarije nervozno puši cigarete, grad svojom gužvom i larmom pritiska sa strane ulice, ispiti, predavanja, izneverena očekivanja pritiskaju s druge, cigarete se nemilice troše. Prolazim ih u mimohodu.
Nastavljajući hodom lagane konjice, sa rancem na leđima približavam se Tašmajdanskom parku. Konačno sam i tu. U parku je gužva, klinci poneseni svetskim prvenstvom u fudbalu pikaju fucu na male goliće. Čuje se „Ja sam Mesi“, „Ronaldo, Ronaldo“, graja para uši. Nekoliko fokusiranih starijih likova trči kroz park. Oni to čine predano, programiran napor, lipti im znoj sa čela, majice su im natopljene, ipak oni to rade predano, bezizražajnih lica oni trče i ne primećuju ništa oko sebe.
Lagano idem ka crkvi Svetog Marka. Fasciniran sam arhitekturom iste. Moj pogled je prikovan za ulaz iste. Teška masivna vrata su zatvorena kako ne bi dozvolila da jara podneva pojuri u nju. Prolazim je i krećem se iza zgrade glavne pošte. Izlazim na Takovsku ulicu, stajem na obližnoj stanici GSP-a. Nema gužve, čekam, strpljiv sam. Nailazi prvi autobus. Ne gledam broj, ulazim unutra i nestajem u pravcu Palilule.
Last 5 posts by admin
- Kafana gospođe Herman - October 18th, 2015
- Deset lakih komada za kišni novembar 2014. godine - November 20th, 2014
- Stadion - đubre i neošišana trava - August 24th, 2014
- Izbori, Majdanpek i grupe na fejsu - March 14th, 2014
- Pauza od dve godine - February 2nd, 2014