Sedim u parku kod Lastine autobuske stanice. Klupa je hladu, ispijam hladnu kiselu vodu i gledam putnike koji su upravo stigli u Beograd. Podne je, jako je vruće. Koliko se samo sudbina slije u Beograd svakog dana i istim putem prođe ovim parkom? Tri japanske turistkinje traže autobusku stanicu kako bi otišle za Novi Sad. Ciganin sa kolicima za prevoz putničkih torbi ih na lošem engleskom upućuje prema glavnoj autobuskoj stanici, pritom pakujući im i ne pitajući ih dali to žele njihove torbe. Šeretski se smeje ovom daru sa neba, razmišljam, očerupaće ih za ovo prebacivanje torbi. Poluzbunjeno ga prate, dok on brzo vozi svoja kolica ispred njih.
Sedeći tako sam na klupi gledam visoku crnokosu devojku koja se sigurnim korakom približava. Sela je na drugom kraju klupe i zapalila cigaretu. Ćutimo, svako gleda svoja posla, dva stranca, jedna klupa i grad koji ključa na plus četrdeset stepeni. Ona vadi flašicu sa vodom iz svoje torbe i pokušava da je otvori. Ne uspeva, gleda me i u jedno trenutku mi pruža flašicu:
– Izvini, da li mi možeš otvoriti flašicu?
– Da, nema problema.
– Hvala.
Otvaram joj flašicu sa vodom, dodajem joj i na trenutak nam se pogledi spajaju. Lepa je devojka, visoka, sa nečim damskim u sebi. Moja flašica sa vodom je prazna, stoji mi između nogu. Uzimam je i odlazim da je bacim u betonsku kantu koja se nalazi sa moje desne strane. U prolazu čujem da je devojka kinula dva puta.
– Na zdravlje.
Nasmejala se.
– Hvala.
Vraćam se, sedam na moje mesto i pitam je.
-Putuješ negde?
-Ne, čekam dokumentaciju iz Kraljeva. Moram da je podnesem u Nemačkoj ambasadi danas.
-Putuješ za Nemacku?
-Da, sređujem papire. Završila sam za fizioterapeuta ali na žalost ne mogu da nađem posao u Srbiji. Pokušala sam u Kraljevu kao i u Beogradu ali sve je popunjeno. Brat mi je u Nemačkoj i trenutno mi pomaže da se zaposlim tamo.
Razgovarali smo zatim o celoj situaciji koja je zadesila Srbiju, o migraciji mladih na zapad, u potrazi za boljom budućnošću, u potrazi za boljim šansama i srećom. Vreme je proletelo brzo. Pogledao sam na sat, ustao, uzeo torbe i pozdravio se sa njom. Nismo se upoznali, nisam saznao njeno ime, niti ona moje. Ostao je to samo susret dvoje stranaca u prijatnom razgovoru jednog vrelog dana u ogromnom gradu koji je ključao na plus četrdeset stepeni.
Last 5 posts by dragan zaric
- Da, ja sam se vratio - August 5th, 2024
- Zona komfora - February 16th, 2016
- 10 komada za sunčani novembar 2015. - November 20th, 2015
- Dva vuka - July 16th, 2015