Grupa Promising Youth je počela da svira pod misterioznim okolnostima još daleke 1997. godine. Nastala je iz mladalačkog sastava “Moć prirode”. Promise i danas čine Željko Makuljević Mace, Dejan Janošević Janosh, Marko NIkolić Dzonny, Boris Golubović i Dejan Lazarević Laza. Do sada su Promising Youth izdali četiri studijska izdanja i to: Batteries not included, Nova anatomija, Apocalyptic trash culture, De luxe. Band ima mnoštvo koncerata za sobom. Na ovom blog postu ću se zadržati na njihovom kultnom izdanju “Apocalyptic trash culture” iz 2002. godine.

Prva pesma na albumu je “Punkofekcija“. Pesma sadrži uvodne zvuke zavijanja nekakve audio kasete i hard core upad na gitarama, tu su i psihodelični delovi na vokalima, solaže na gitarama gde je Boris Golubović prikazao svoje majstorstvo. Pesma definitivno podseća na crossover punk 80-tih godina i hard core.

Druga pesma je “Shtrebbing units” i ona ima čisti punk uvod. Prepoznatljiv je njihov zvuk, zatim se čuju snimci sa čuvene proslave rođendana jednog mog srednjoškolskog drugara i razlaganje na Borisovoj gitari, fenomenalno. “Svaki novi smeh koji dođe sam probudiće sumnju da li sam normalan!” To je čuveni deo iz pesme koji zbunjuje slušaoca.

Treće pesma je “Profi igrač” i ona je njihova najbolja pesma koju su snimili ikada. Uvod na bass gitari i digitalni orijent ritmovi. Kada slušam ovu pesmu ne mogu a da sebe ne postavim u situaciju da odradim jedan “headbanging”. Pesma je prosto genijalna i reprezentuje potpuno ovaj album. Synth zvukovi i beatovi koji odvode čoveka u novu dimenziju. Na kraju pesme nastupaju bass deonice iz svemira. Potpuno originalno.

Četvrta pesma “Tužna pesma” je psihodelična u potpunosti. Delovi pesme upozoravaju jednog mladića na njihov ustaljeni život. Šesta pesma “Rituali” ima odličan instrumentalni uvod i ženske vokale. Pesmu prate čudni ritmovi i gitare. I na nekih dva i po minuta pesme bend kreće u totalno razvaljivanje, pravi apocalyptic trash punk. Odjavna pesma “Nikada nećeš pogoditi” , započinje Borisovim razlaganjem na gitari a tu su i glasovi članova benda koji ćaskaju uz kafu, barem meni tako zvuči. Pesma “Vežbe disanja” je najkomercijalnija na albumu i osim nje na youtube.com/vezbe disanja možete pogledati Dzonny-evu verziju video adaptacije iste pesme. Video je sniman na jednom beogradskom groblju. Pesma predstavlja Dzonny-jevu kratku filozofilju života.

Promising Youth zavređuje pažnju na alternativnoj sceni. To je bend koji nimalo nije za potcenjivanje. Oni predstavljaju stožere današnje alternativne rock scene u Srbiji. Iskreno se nadam i iščekujem njihovo sledeće izdanje koje bi, mišljenje je članova benda, trebalo da bude prava stvar. Ocena albuma 9,5.

Naš mladi metal band “Famous Bastards” je imao poteškoća i jaču konkurenciju nego prošle nedelje na takmičenju GBOB(Global Battle of the Bands finale Srbija). Većina bendova koji su svirali, bili su metal orijentacije i dobro uvežbani. Alternativna scena, za koju sam mislio da je na niskom nivou bila je samo moja loša procena, iskreno, prevario sam se. Na takmičenju GBOB je ove godine učestvovalo oko tridesetak bendova koji su rokali bez pretencioznosti. Tu je bilo death, black, trash, progressive metal, growl i scream glasovi sa melodičnim pevanjima, složenim ritmovima i riffovima na gitarama. U SKC-u je to izgledalo baš onako pompezno i zastrašujuće, ozvučenje je bilo preko 1000 watt-i.

U finalu je sviralo petnaest bandova, uglavnom sličnih pravaca rock/metala. Band iz Kikinde, “Super Confusion” svira neku vrstu jazzy fusion rocka. Nasleđe njihove muzike je iz sedamdesetih godina prošlog veka i uplive moderne tehnike i progresiv rock/metala. Ovo je odličan instrumental band koji je dobro uvežban i zna šta radi. Oseća se uticaj Patituccija, Dream Theater, folka, grupe Yes. Ovaj band će predstavljati Srbiju na grand finalu tridesetpet država sveta u Londonu. Nadam se da nas neće razočarati!?

Drugo mesto osvojio je “Rare”, meni od ranije poznat band, koji svira funky, jazz pop rock. Imaju više studijskih izdanja, momci su radili na imidžu što se i videlo u subotu uveče. Imali su takav nastup da su odmah zadobili publiku. Funkerica deluje na ljude na sebi svojstven način a oni to dobro znaju, tako su i nastupili, sve ili ništa, zabavljački i pozitivno. U njihovoj muzici se prepoznaju sledeći bendovi i pravci RHCP, Janes Adiction, drum&bass, Funkadelic, Zappa, Primus…

Treće mesto osvojio je “Mortero”, trash-core sastav. Pevači su dva mlada momka koji znaju da uklope melodiju, slično kao kakav emo bend ili biohazard. Pesma koju su izveli ima konstantan beat, sa zanimljivim bass deonicama, na kraju su odradili growl masakr…

Četvrto mesto po izboru žirija su “Rain Delay”, death-core trash sastav iz Beograda. Zanimljiva stvar je to što imaju devojku za frontmena. Ima glas kao pevačica grupe “Arch Enemy”, a na momente peva kao “Evanescense”. Meni se, lično, ne dopadaju ovakvi pravci metala. Fin nastup i ništa više.

Peto mesto osvojio je bend “Vesko i kuriri”. Momci imaju veoma atraktivan i zanimljiv nastup. Imali su dogovor sa light majstorom da se pogase svetla po celoj sali skc-a, a tu i tamo da ostane koje svetlo. Imaju pop rock pristup. Na glavama su imali lampice tako da su izgledali baš u space maniru. Melodično pevanje i nije me, moram da priznam, oduševilo, ali efekti na sintisajzeru i gitari. Podsetili su me svojim nastupom na Steve Vai-a iz 2001. godine u “Live at Astoria”.

Sedmo mesto su osvojili “Good eye closed”. Ovaj bend svira hard-core trash. Meni ovakav pravac više ne leži(ranije sam se pržio na ovakvu svirku), moram da budem iskren da sam preležao neke dečje bolesti. Ovaj band svira hate-core sa trash gitarama, over and out!

photo by jsh

Naš mladi Majdanpečki death-core trash sastav je zauzeo osmo mesto i drugo mesto po glasanju publike! Kada su izašli na scenu krenula je masa ljudi da pristiže i tada je počeo kolektivni haos. Momci imaju jasan, čvrst stav o životu. Pošto sam upoznat šta ovi momci vole od muzike, ipak to ih nije sprečilo da ispolje svoju dozu originalnosti. Svirali su čitavih šest minuta, što je prilično brzo za metal sastave. Naša majdanpečka publika i fanovi su dali sve od sebe. Prava energija, što bi moj kolega dezareo rekao:”kao da je sam pakao došao na scenu”. Na posletku mogu da kažem da smo se odlično proveli zajedno sa našim dugogodišnjim ortacima koji žive i rade u Beogradu. Na kraju pozdrav što bi Lemmy iz Motorhead-a rekao “Stay clean!”

Ovo je album koji ne može čoveka ostaviti ravnodušnim. Pošto se sve kuvalo tokom leta, “Summer started wrong” je self-titled izdanje širokog stava i pogleda na muziku. Krenimo sa recenzijom.

ARRIVAL” je punk i psyhodelic pesma. Uvodna stvar koja govori da “Džoni dolazi”. Sonic Youth-ovski, synthisizer, hammond klavijature, energično pevanje…-Ah-Yeah! Džoni dolazi!

“RANDEZ-VOUS_TECHNIQUE”, sekvence iz filma “Masculin Feminim”, Gitare uvode u priču i ostalo je na vama da slušate… “WAITING” je, iskren da budem, jeste pesma čekanja. Svi mi svesno ili nesvesno stalno nešto čekamo. Ne bih da razvijam temu dalje, pesma ima opuštajući efekat.

Pesma iz naslova “ACCEPTANCE OF ADAPTATION” je na mene ostavila najveći utisak. Odlični audio efekti na gitari, bass gitari ili imitacije bass gitare, ne znam. Fade in i fade out zvukovi, šaputanja, zvukovi iz prirode, grada, duvanje vetrova, kočnice aviona i nešto nalik mašinama iz nekakve fabrike. To sve sam ja čuo dok sam preslušavao ovu pesmu. Obuzimala me je jeza. Definitivno podseća na muziku za neki srpki low budget horror film. Mogu da kažem da sam se navikao na Džonijeva dizanja i spuštanja raspoloženja. Tu je odgovorno tvrdim i stojim iza toga, pravi umetnik.

“HEAD-HIT” ima uvod sa snimcima grada i nekoga ko svira saksofon, automobili, šetnja ljudi, razgovori i nagli prepad zvukom “Ride činele! Ono što me je najviše oduševilo je mutacija zvuka saksofona, čuju se i visoko frekventni zvuci koji dosežu 20.000 Hz i povratak mutacije saksofona na prirodan zvuk. Fantastično.

“ERASED” Nešto je izbrisano? Džonijev pristup elektro svetu. Možda ću pogrešno da shvatim, ali imam osećaj da je nešto izbrisano, takvo osećanje prožima celu pesmu. “LIBERO” a.k.a “Summer started wrong?” Pitanje za milion dolara. “Yes it did”! To bih ja rekao…Razdragana pesma o razdvajanju lošeg od dobrog. Možda se autor ne bi složio sa mnom ali definitivno veseli momenat na albumu.

“DEPARTURE” Shakeri, jedan ton na gitari i bass-u. Uvod od jednog minuta. Diže mi se kosa na glavi. Šta da očekujem? Himnični bubnjevi, synth-zvuci, alternative beat. Ova pesma ostavlja čoveka ravnodušnim. Odjavna pesma koja govori da ima toga još!

Marko Nikolić alijas Džoni Promis je napravio, moje je mišljenje, do sada umetnički najkvalitetnije muzičko izdanje. „Konceptualni album“. Za našu sredinu Džoni kao multimedijalni umetnik zavređuje veću pažnju medija i njihovih kritičara. Ne bih mogao da smestim ovaj album u neki žanrovski pravac jer bi to bilo unazađivanje ideje. Jednostavno originalno. http://www.last.fm/music/Dzoni+Promis Ocena 9,5.

Muzička manifestacija “Global battler of the bands” se odvija na globalnom nivou i ista afirmiše, promoviše i organizuje koncerte za mlade i neafirmisane bandove. GBOB okuplja bandove iz Australije, Hrvatske, Danske, Mexica, Farskih Ostrva, Švedske, Južne Afrike, Srbije itd. Imaju svoju radio stanicu GBOB/Jango radio Award. Pobednik u tom sistemu glasanja i ocenjivanja dobija određenu novčanu nagradu. Moj lični stav je da se radi o odličnoj manifestaciji, znamo da mladi bandovi nisu mogli ranijih godina da se afirmišu u našoj zemlji a o inostranstvu da i ne govorim. Medijske blokade, nedovoljno sponzora, nedostatak volje, loša politička situacija, sve je to dovodilo do regresije i depresije u umetničko-muzičkom smislu. Bandovi su bili primoravani da stvaraju, u glavnom, u kućnim uslovima. To su uglavnom demo snimci lošijeg kvaliteta. U GBOB organizaciji ovakva stanja se prevazilaze i mogu slobodno da tvrdim da je liberalizacija počela. Jednom mladom bandu se omogućava da ostvari uspeh. Majdanpečkom bandu “Famous Bastards” želim mnogo sreće u daljem takmičenju.

photo by jsh

Moj utisak je da nije lako pobediti na ovom takmičenju koje nije žanrovski podeljeno. GBOB se održava u SKC-u od 15. do 19. oktobra. Bandovi koju su nastupili u petak veče bili su: Soundeleven, Yankee, Noreasonkru, Klot, Sinestezija, The lates, Freakz fight for freedom, Famous Bastards, Straight Mickey and the boys. Ne bih mnogo da komentarišem bandove koji su bili vrlo šarenoliko žanrovski podeljeni. Iskreno nisam stigao sve da pohvatam ko je šta svirao. Mogu samo da napišem da je tu bilo par bandova koji su mi se svideli i koji zaslužuju mnogo više. To su Straight Mickey and the boys, Klot i The Lates.

Naš Majdanpečki band, momci iz Famous Bastards su organizovali besplatan prevoz, konforan minibus za fanove i prijatelje banda. Krenuli smo iz Majdanpeka negde oko 3 sata popodne i stigli kod SKC-a oko 7 uveče. Oko 22 časa uveče počela je svirka, svaka grupa imala je po 8 minuta da odsvira svoje stvari. Naš band su dobili treću nagradu žirija i prvu nagradu publike. Prošli su u narednu rundu takmičenja koje će se održati sledeće subote. Ova poslednja svirka predstavlja finale nacionalnog takmičenja. Još jednom se zahvaljujem momcima iz banda, svaka čast i hvala na kvalitetnom zezanju.

Na kraju evo kratkog Vcasta, neposredno pred polazak za Beograd.

Nezahvalno je pisati o muzici i muzičkim izdanjima, jer prijatelji moji, muzika je iznad svega, ona je filozofija i umetnost. Muzika socijalno objedinjuje, duševno razgaljuje a savest uzdiže. Treba slušati kvalitet.

Naš grad grad je oduvek patio od deficita kvalitetne umetnosti. Nekolicina bandova koje ja lično poštujem, a većina njih više i ne svira su: Kapodistrija, Morbus, Promising youth, Equites, Pjesn. Ne želim da nabrajam dalje, ovo su bandovi u kojima su svirali i sviraju moji dobri prijatelji. To malo kvaliteta na dlanu, traje u našim sećanjima, često ih pominjemo i danas. Kada napravim osvrt na osamdesete i devedesete, i svu tu buru dešavanja u našem gradu, mogu reći da je bilo dosta kvalitetnih svirki. Bendovi koje ja lično slušam i poštujem idejno su se zasnivali na alternativnom rocku i novom valu.

Novi kantautorski album Isidora Igića “Jedan koji putuje sobom”(izdavačka kuća “Slušaj najglasnije” Hrvatska), zavređuje moju pažnju. Vrlo dobro znam da je “uradi sam” album velika muka ali ujedno sreća i radost. Ovo je Isidorov drugi album koji je tehnički dinamičniji od njegovog prvenca. Album je minimalistički, koncentrisan je na dva-tri akorda, vokale i back vokale koje je sam odpevao. Ne bih da komentarišem Isidorove muzičke uzore ali nesporno je da čovek poznaje dark pop, alternativni pop, punk, new wave, straight country i objedinjujući pravac “amerikana” britanske i američke folk muzike “alt-country”. Mene lično album podseća na poneku pesmu Block out-a, atmosfera iz pesme u pesmu je kao “prava linija”. To znači da osećanja koja čoveka prožimaju kada sluša pesme jesu u tonalitetu sa samom pesmom. Favoriti na albumu su pesme “Aaa”, “Taj dan je blizu” i “Ko je kao ti”. Produkcija albuma je kristalno jasna sa sporadičnim synth-efektima na gitari i u pozadini. Za kraj mogu samo da kažem da je ovim albumom Isidor zapušio mnoga usta muzičkim tračarama u gradu. Oficijelnu stranu Isidora Igića možete pogledati na MySpace-u. Bravo, ocena albuma: 9.

Oduvek sam tvrdio da je Majdanpek srpski Seattle. Poređenje sa gradom u Americi je više nego prikladno. Oba grada su depresivna, oba grada su okružena gustim šumama i oba grada se nalaze u zabiti. Još jedna stvar povezuje ove gradove, to je urbana nota rock’n’rolla. Majdanpek je imao dobre bendove, u gradu je oduvek bilo dobre svirke i furao se urbani fazon. Sve se raspalo u prvoj polovini devedesetih godina. Kao preslikana situacija u Seattlu se javlja “Grunge”, sa mnogo dobrih bandova. Ovaj muzički pravac za kratko vreme postaje najpopularnija forma rock’n’roll-a i uspešno pohodi muzičke top liste. Kasnije dolazi do hlađenja, raspada se Nirvana, nestaje Sound Garden, nema više Stone Temple Pilots i Alice in chains. Band koji se tu provlači kao homogena družina i koji ostaje na okupu je Pearl Jam.

Pearl Jam

Zadnji deveti studijski album benda Pearl Jam “Backspacer” predstavlja najkraći njihov album ukupne dužine od 37 minuta. Ovaj album predstavlja mešavinu popa i punka, gde je većina pesama urađena u kratkoj formi, nabijena energijom, uz par balada. Uz lutanje banda u zadnjih desetak godina što se tiče muzičkog izraza (daleko od toga da je taj period bio loš), band kao da je sazreo i upoznao sebe i svoje mogućnosti. Sada je tu Backspacer kao proizvod tog sazrevanja.

Eddie Wedder je kao i uvek glavna atrakcija benda. Na ovom albumu kao da mu je laknulo što ne mora da peva o aktuelnoj politici George Busha i što u novim pesmama počinje da deli umereni optimizam. Na albumu se nalazi nekoliko kratkih rock balada kao “Just Breathe”, a tu su i “Got some” pesma o zavisnosti drogama i oporavku od njih, gde Wedder zagonetno recituje “Got some if you need it”.

Backspacer omot albuma

Definitivno ovaj album preporučujem ljudima da ga preslušaju. Majdanpek je konačno utonuo u najmračniji deo godine, kreću kiše, magle i hladnoća. Nema grejanja, putevi su razrovani, oseća se ta odsečenost od ostatka sveta, srpski Seattle. Vreme je za Pearl Jam i Backspacer.

Moraću da počnem da pišem u retrospektivi da bih objasnio situaciju i stanje rock-a, kao i muzike uopšte, u našem voljenom Majdanpeku.
Dugo godina unazad, naš grad, Majdanpek je patio od nedostatka muzičkog kvaliteta. Ljudi jednostavno vole kič muziku. Početkom devedesetih godina počeo je rat u srbalja, društvene vrednosti su nestale, krenula je ekonomska kriza, a političko establišment je između ostalih falš društvenih vrednosti plasirao i Turbo folk. To je prouzrokovalo guranje omladine u tzv. kafane i kafiće, u kojima se svira sintisajzer muzika(to je muzika koju pustite da svira sama preko sintisajzera, pevač ima mikrofon i to je to). Ono što je pratilo ovu vrstu muzike bio je stil života koji karakterišu stil oblačenja, ponašanja, skupi automobili i vrlo malo mozga konzumenata ove vrste muzike.
Na žalost, posle skoro dvadeset godina od pojave ovakve muzike, smatram da je ona i dalje aktuelna i da je i dalje prisutna među omladinom.
Pokušaji organizacije nekakvih alternativnih dešavanja u našem gradu se graniči sa ludilom. Zašto? Odgovor je jednostavan, majdanpečani su naviknuti da im se sve servira na tacni i neko drugi mora stvari da uradi umesto nas.
Zaslužni ljudi koji su organizovali koncert u subotu 12.09.2009. godine su udruženje građana “Re-fresh”(Peda, braća Fašuji, Vlada i Zoran), kafić “Apolon”, orkestar “Prva Liga”, ansambl “Pjesn” i ostali.
Svirka je trebala da se održi 28. avgusta ali zbog sticaja okolnosti bila je odložena. Sam prostor je odličan za klupske svirke, session varijante i akustične performanse.

photo by jsh

Svirka je počela negle oko 23 časa kada je ansambl “Pjesn” izašao na binu. Oni su, lično, moji favoriti zato što sam i ja član ovog band-a. Dogovor između izvođača je bio da se svira po 5 numera i to je ispoštovano. Ansambl “Pjesn” sačinjava 6 ljudi a i ja sam tu u ulozi audio realizatora. Ovaj band svira duhovno eksperimentalnu etno muziku. Odlično zagrevanje i “dizanje” atmosfere, ozvučenje je podešeno kvalitetno i dovoljno glasno. Momci su odradili svoj posao na visokom nivou, zadnja numera je bila obrada “L.A woman” Billy Idol-a (namerna greška), i ova stvar je svirana čitavih 7 minuta. Negde oko pola dvanaest se narod već okupio i ono što je mene iznenadilo, bilo je ljudi i iz okolnih gradova.

photo by jsh

Sledeći band koji je izašao na binu bili su “čistokrvni metalci”, band “Famous bastards”, četvorka koja prži fenomenalan “death speed core crossover metal”. Ja lično slušam metal i mogu reći da su ovim momci super talentovani. Jasno, glasno i konkretno sviraju, i podsećaju na bandove Dimmu Borgir, Panter-u, Children of Bodom itd.

photo by jsh

Negde oko 24 časa je nastupio band “The silent professionals”, majdanpečki “post punk” band. Moram da naglasim da u tom bendu svira i moj rođeni brat nikola a.k.a “Brća” – bass gitara, Janoš na bubnjevima i Peda gitara. Bend ima svega 5 pesama u svom repertoaru ali to ne umanjuje njihov kvalitet… podsećaju na period “novog vala” sa početka 80-tih. Mene su lično oduševili pesmom “Glumac”. Pravi punk, svaka čast momci.
Oko 1 sat posle ponoći, nastupa bend “Stutgart online” iz Beograda. Pazite, band sastavljen od basiste i bubnjara, odlična kombinacija, minimalizam. Momci sviraju neku vrstu alternativnog rock-a i psihodelije. Lično nisam upoznat sa njihovim istorijatom ali definitivno nešto novo u nas. Atmosfera je energična i razuzdana, momci poseduju odličan potencijal.

photo by jsh

Zadnji bend koji je svirao te večeri, smatram a i mišljenje je publike “zvezde večeri” je neverovatna grupa iz Beograda koji se zovu “Multietnička atrakcija”, vrlo, vrlo zajebani momci. Band sačinjavaju dva momka. Na koncertu mi je neko rekao da je bubnjar a u isto vreme i pevač, u stvari “animator” profesionalni zabavljač. Ovaj band ima čudan repertoar koji kroz pesme prožima slične melodije i harmonije sa laganim modifikacijama na bubnjevima. Imali su i bis od dve numere. Svirali su ukupno 45 minuta. Basista je posebna priča, momak odlično poznaje instrument i odlično vlada njime. Svirka je formirala takvu vrstu atmosfere da sam ja doživeo katarzu. Ocena 10.
To je bilo sve što se tiče koncerta, veoma sam zadovoljan njime. Kvalitetno druženje i zezanje je bilo te večeri.

Progresivni rock često karakterišu kao „prog“ ili „progrock“. Pokušaji britanskih rock grupa da pobegnu od idejnih rock klišea, to je bio cilj početkom 60-tih godina prošlog veka a termini kao što su „Art rock, alt rock,symphonic rock i psihodelic rock“, sve su to svrstavali u pod žanr rock-a. Progresivni rock se odvajao kao nešto novo, nešto što je bilo neispitani teren. Počeci svega toga počinju sa Beatles-ma, Hendrix-om i Pink Floyd-om sa Sid Barett-om. Tu se uključuju malo kasnije Led Zeppelin, što ja lično nikad nisam svrstavao u progresivni rock. King Crimson su jedan od najuticajnijih bendova, uopšte u celokupnom rock-u, Genesis period sa Peter Gabrielom, grupa Yes koji su imali fantastične instrumentale na prvim albumima. Klavijaturista glupe Yes Rick Wakeman je napravio neku vrstu revolucije u izvođačko tehničkom smislu, tako da se oni svrstavaju u symphonic rock žanr.

photo by playground.last.fm

Posle perioda kada je Sid Barett napustio Pink Floyd, nakon drugog albuma, band dovodi anonimnog gitaristu David Gilmoure-a koji se odlično pokazao kao frontmen grupe. Sa njim kreće odličan period koji donosi albume „Dark side of the moon“, „Wish you we here“, „Animals“ itd.
70-tih godina rock grupesu bukvalno stvarale istoriju rocka, a takođe, među najkvalitetnijim grupama su i Vangelis, Jetro Tull, Cream, Elp, Tangerine Dream, Kraftwerk kao novu electronic progressive atrakciju, Rush, Kanzas, Black Sabbath itd.
80-tih sve ove pobrojane grupe su imale neku vrstu menjanja pravca u muzici, neke od njih ušle su u pop rock sfere(Rush, Yes, Kanzas itd). Genesis imaju novog pevača, Phill Collinsa, koji je bio fantastičan showman i koji donosi novu dimenziju muziciranja grupe. Black Sabbath su ušli u komercijalne vode, King Crimson su eksperimentisali sa električnim bubnjevima i čudnim psihodeličnim zvucima. Gitarista Grupe Crimson, Fripp, menjao je sastav mnogo puta da bi danas ostali kao četvorka.
Sve napred navedeno je dovelo do stvaranja jedno drugog pravca rock-a „Progressive Metal“. To je žanr u rock-u koji je sam žanr progressive rock-a uzdigao na viši nivo. U početku, krajem 70-tih godina, u Velikoj Britaniji došlo je do stvaranja „New Wave of British Heavy Metal“. Počeci su utrli band-ovi kao Black Sabbath, Genesis, King Crimson, a kasnije i Iron Maiden, Judas Priest itd. Ovaj talas se uskoro proširio i u Americi.
Američki progressive rock i metal, power metal, technical, speed, trash, death, black metal su pod žanrovi koji su doživeli veliku popularnost u svetu.

photo by www.weblo.com

U progresive metalu, sa kraja 80-tih i početkom 90-tih, ističe se američki band „Dream Theater“, koja je preokrenula tok samog žanra. Osnovana je 1985. godine, od strane srednjoškolaca sa Long Islanda u New York-u. Grupu osnivaju bubnjar Mike Portnoy, gitarista John Petrucci, bassista John Muyng. Na njih su uticali sledeći band-ovi: Rush, Iron Maiden, Black Sabbath, Tho Who, Led Zeppelin, Genesis, King Crimson, Beatles, Elp itd. Dovodeći do perfekcije njihovo sviranje, band snima album „Images and words“, koji predstavlja njihov najkomercijalniji uspeh 90-tih godina. 1991. godine kreće njihova prava velika svetska turneja. Sviraju sa band-ovima koji su u stvari njihovi najveći uzori, ostvaruju zlatni tiraž u prodaji albuma i prve spotove za pesjem „Pull me under“ i „Surrounded“ sviraju po prvi put u Japanu i Velikoj Britaniji. Snimaju i izdanje „Live at Marquee“, snimak svirke u legendarnom klubu u kome je nastupao i Jimi Hendrix. Pocetkom 1993. godine ponovo ulaze u studio i snimaju album „Awake“ koji je tehnički i idejno bio jedan od najuzornijih albuma bendovima koji su kasnije došli na scenu. Te godine izdaju singlove „Lie“i „Silent man“. Kreće još jedna obimna turneja, po mišljenju band-a najkvalitetnija. 1995. godine izdaju mini album „A change fo seasons“. Radi se o jednoj pesmi od 8 delova, tzv. Konceptualni album i traje čitavih 24 minuta. Kasnije, 1997. godine, izdaju komercijalno neuspešni album „Falling into infinity“, singl „Hollow years“ i eksperimentišu sa polu akustičnim svirkama kao što je „Once in a live time“.
Nakon svega ovog, band ima problema sa izdavačkim kućama koje od njih zahtevaju da sviraju komercijalnu muziku i pesme od 3-4 minuta. Medjutim, njihove ideje za muziku zasnivaju se na pesmama od 10-tak minuta. Mike Portnoy raskida ugovor i osnivaju nezavisni label. Te 1999. godine band se nalazi na raskrnici da li će band ostvariti uspeh ili propasti. Tada dolazi pravi boom, band izdaje konceptualni album „Scenes from a memory“, koji je u stvari logični nastavak sa albuma „Images and words“ i pesme „Metropolis“. Radni naziv albuma je „Scenes from a memory – metropolis part 2“. To je dovelo do njihovog povratka, ovaj album predstavlja idejno njihov najbolji album. Album obrađuje priču iz 1928. godine o ubistvima koja su se desila u jednoj kući u New Yorku na osnovu čega band kreira njihovu verziju tog događaja. Album ima 13 pesama i svaka je povezana sa sledećom, što je, morate priznati, prilično originalan pristup muziciranju. Ovo je veoma dinamičan album koji toplo preporučujem da preslušate.
2000. godine grupa Dream Theater izdaje live izdanje u New York-u i to je snimak zadnjeg koncerta sa te turneje „Live scenes from New York“. Album ostvaruje komercijalni uspeh i dobija priznanja među rock elitom. Fanovi grupe vrlo dobro znaju da je ovaj period njihove karijere možda i najbolji.
Posle pauze, 2002. godine, sledi album „six deegres of inner turbulence“. To je dvostruko izdanje. Prvi disk ima 5 pesama, da drugi, konceptualni se sastoji od jedne pesme koja je podeljena na 8 delova. Album je veoma originalan i podseća na uticaje grupa 70-tih(Yes i Genesis). Album je šarolik i pitak za slušanje. Kasnije, 2003. godine, ulaze u mračnije vode metala i izdaju album „Train of thought“. Ovaj album je agresivan sa uticajima bendova kao što su Metallica, Tool, Marilyn Mason, Slayer itd. 2003. godine izbacuju album „Live at Budokan“ koncert iz Japana, odličnog kvaliteta, odličan momenat koncerta je pesma „In the name of God“, gde uz svirku prikazuju i video snimak jedne samoubilačke sekte koja traži od sledbenika da izvrše kolektivno samoubistvo.
2005. godine „Octavarium“ album dovodi bend Dream Theater do vrhunca slav. Album ima 8 pesama i predstavlja još jednu konceptualnu avanturu. Zadnja pesma na albumu ima 8 delova od 3-4 minuta i traje ukupno 23 minuta. Album je sniman u New York studiju u kome su snimale Madona i Kristina Agilera i ostali komercijalni pop izvođači.
2006. godine „Score“ dvd izdanje, mišljenja sam da je ovo najbolje live izdanje. Band svira čitavih 3 sata i to sve pesme još od 1985. godine i prolaze kroz ceo period svoje karijere, što morate priznati nije mali koncert koji uključuje i simfonijski orkestar.
2007. godine sa albumom „Sistematic chaos“ dobijaju novu mladu publiku i „pucaju na komercijalni uspeh“. Ovo je odličan tehnički album, pun detalja iz naučne fantastike, vampirizma i borbe sa đavolima. Video spot „Forsaken“ to i ilustruje, Petruccijev gitarski solo na početku pesme „The propeths of war part 1 and 2“ je odličan. Sledi turneja, gde su oni opet zaobišli našu majku Srbiju. Sviraju u Bugarskoj, u Sloveniji i Hrvatskoj, ali menadžeri grupe nikako da ugovore svirku u Beogradu.
2009. godine, opet na vrhuncu slave, objavljuju album „Black Clouds and silver linings“. Album se sastoji od 6 pesama i skoro svaka ima trajanje preko 12 minuta osim komercijalnog hita „Rite of passage“ i pesme „Wiether“. Pesme su priče svaka za sebe. Imaju nagle preokrete, produkcijski ovaj album je veoma dobar. Pesma „A night to remember“ je najagresivnija pesma na albumu, potom „Rite of passage“ koja govori o tajnim masonskim organizacijama. Pesma „Wither“ je mali predah na albumu, odlična balada. Pesma „The shaterred forthress“ predstavlja spoj 4 pesme sa ranijih izdanja, pesma „The best of times“ je elegična priča o životu porodice bubnjara benda Mike Portnoya i misteriozna pesma „The Count of Tuscanny“ predstavlja 19 minutno čudo.
Prolazeći kroz kratku istoriju progressive rocka i progressive metala, dolazim do zaključka da još nisam našao prijemčljiviju muziku koja bi me svakoga jutra pokretala i govorila da je to samo rock. Pozdrav svim rock i progresive rok fanovima širom sveta od Marka Vlašića.

Otkrice, dobar band, odlicna intuitivna svirka. Kada sam ih prvi put cuo mislio sam da je band iz Engleske. Prevario sam se, ovaj band nastavlja tradiciju dobrih pop bandova iz Svedske. Blize informacije cete pronaci na ovoj stranama http://www.mandodiao.com/site/main.php#section=discography&nav=main i http://en.wikipedia.org/wiki/Mando_Diao a oficijalni video za stvar Dance with somebody mozete pogledati na ovoj strani: