Da li vam se ikad desilo da pročitate nečiji blog od prvog blog posta do poslednjeg? To nije sve, da li vam se nekad desilo da želite da čitate taj isti blog i dalje? Meni jeste, sa velikim uživanje sam pročitao blog bračnog para Novaković koji živi u Americi.

Danica i Nikola Novaković su 2008. godine dobili zelene karte i trbuhom za kruhom su se preselili iz Novog Sada u Chicago. Odmah po dolasku na tlo Amerike kreću da pišu blog na adresi novakovici.blogspot.com i tu kreće jedna velika avantura zvana život u USA. Danica i Nikola pišu toplo, iskreno, duhovito, ponekad tužno, zabavno, svega ima na njihovom blogu. Krenuo sam da čitam blog bukvalno od početka pa do zadnjeg posta koji su uneli pre neki dan. Blog započinje opisivanjem njihove prve nedelje na tlu Amerike. Opisuju kako se snalaze u velikoj tuđoj zemlji. Doživljavaju razne avanture, od potrage za odgovarajućim stanom, kupovinom nameštaja, mukom sa gradskim prevozom, Danicinom potragom za odgovarajućim poslom (Danica se živa namučila tražeći odgovarajući posao), opisuju kako je to naći se u drugoj zemlji, u gradu koji ima stanovnika više nego cela Srbija. Opisuju njihovo druženje sa našim ljudima u Americi, obilaze žurke, pišu o hrani, shopingu, selidbi, kupovini prvog auta i mukama sa kreditnom istorijom. Doživljavaju bukvalno kulturni šok i pokušavaju da se adaptiraju i prilagode novom životu uvek setno ističuli svoj Novi Sad i Sentu i izvodeći paralelu života u Srbiji i Americi.

Čitajući ovaj blog upoznao sam dvoje sjajnih, zanimljivih ljudi. Njihovo zanimljivo pisanje me je u nekim trenucima podsetilo da neki zanimljiv bestseler koji jednostavno ne ispuštate iz ruku kada krenete da ga čitate. Ja sam bukvalno pročitao ceo njih blog i očekujem da Nikola i Danica ne budu lenji i da nastave da pišu češće imajući u vidu obavezu prema nama koji čitamo njihov blog. Veliki pozdrav iz Srbije Novakovići.

Roland Garros je moj omiljeni teniski turnir. Pratim ga intezivno još od vremena kada je Gustavo Kuerten osvajao ovaj turnir. Roland Garros je svakako najteži teniski turnir na svetu a uzrok tome je šljaka, zemljana podloga na kojoj se igra najsporiji tenis i traži od igrača da bude maksimalno fizički spreman. Evo nekoliko zanimljivih činjenica koje je potrebno znati o ovom teniskom turniru.

Photo source: www.saidaonline.com

Turnir je dobio naziv po pilotu koji je nastradao u prvom svetskom ratu Rolandu Garrosu. Ovaj naziv teniski turnir dobija 1920. godine.

1891. godine je nastao ovaj turnir i tih prvih godina su učestvovali samo teniseri francuskih teniskih klubova tako da je ovaj turnir bio zatvorenog tipa. Dame su prvi put igrale 1897.

1925. godine je turnir postao otvoren za amaterske tenisere iz celog sveta a od 1968. godine turnir je otvoren za amaterske i profesionalne tenisere.

2007. godine uvedene su iste novčane nagrade za muškarce i žene.

Novčane nagrade na turniru su sledeće:

Pobednici Roland Garrosa i pobednice Roland Garrosa u singlu.

Kao izvor za ove informacije korišćena je Wikipedija a na zvaničnom sajtu Roland Garrosa možete videti najsvežije informacije koje se tiču ovog turnira.

Četvrtak je, na pauzi sam na kafi sa kolegom Ćilijem u lobiju hotela Holidej Inn u Majdanpeku. Svakog jutra tamo ispijamo kafu i provodimo pauzu u opuštajućem razgovoru. Sa recepcije se širi raskošan wifi signal i ja se nošalantno kačim na twitter. Vreme mi prolazi u laganom ispijanju kafe i čitanju timeline-a. Ima svega tu, duhovitih twittova, tu su vesti, nezanimljivi nagoveštaji PR događaja (PR-ovci su tako dosadni) i onda sam pročitao twitt sledeće sadržine:

Čitam twitt i ne mogu da verujem, Deda u Majdanpeku. Hm, pokupim se ja odmah i krenem ka kafiću Neptun koji se nalazi na sto metara od mog radnog mesta. A tamo, sa kolegama prosvetarima na kafe pauzi sedi i Deda. Priđem stolu, kažem izvinite što smetam, okrenem se ka Dedi i pogledam ga. Deda ustaje zbunjen, vidim razmišlja dok gleda u mene i u trenutku me prepoznaje i oslovljava nickom “Dezareooo!”. Zagrli me Deda srdačno uz široh osmeh. Odvojili smo se od njegovih kolega. Seli smo za susedni sto i za vrlo kratko vreme ispričali o velikom delu blogosfere i twittosfere. Slikala nas je njegova koleginica i Deda je odmah okacio sliku na twitter. Nisam hteo da mu oduzimam vreme i odmah je pao dogovor da se vidimo na nekom od twittupova koji se često priređuju u Boru. Sve priče koje kruže o Dedi su istinite, on jeste jedna o najsvetlijih tačaka našeg internet neba, neposredan, nasmejan i duhovit. Konačno, bilo je pravo zadovoljstvo upoznati se sa njim i pade mi na pamet jedna lepa misao tog dana…”U svakom gradu u Srbiji možeš naleteti na nekog twitteraša. To je sjajna stvar.”

Kreiranje grupa na Facebook-u u zadnje vreme dobija na intezitetu. Pored gomile glupih i nebuloznih grupa koje se svakog dana pojave na ovoj društvenoj mreži pre određenog vremena osvanula je grupa koja mi je privukla pažnju. Grupa “Bilo jednom u Majdanpeku – Postavite ovde svoje stare fotografije” predstavlja uspešan vid prisećanja građana Majdanpeka na neka stara vremena, na ljude, grad i sve ono čega više nema a ostalo je u sećanju. Juče sam više od sat vremena gledao stare slike Majdanpeka i ljudi u njemu i uživao u jednom novom iskustvu. Pravo je uživanje gledati kako se razvijao grad, kako su živeli ljudi, kako naši sugrađani koje poznajemo danas kao penzionere izgledaju na tim slikama pre više desetina godina. Nadam se da će ova grupa trajati dugo i da će dosta ljudi dati svoj doprinos stavljajući svoje fotografije. Autor grupe je Slaviša Jeremić i za njegovu ideju imam samo reči hvale. Nekad je potrebno tako malo da bi se ljudi animirali i da se svi osećamo lepo. Slave svaka čast.

Ovaj pravi vremeplov možete pogleda ti na sledecoj adresi Bilo jednom u Majdanpeku

Pre godinu dana sam napisao blog post o deset pesama koje su se našle na mojoj play listi za kišni novembar http://dezareo.com/2009/11/12/deset-lakih-komada-za-kisni-novembar/ . Ponesen lošim vremenom, kišom koja je padala danima i maglom koja je samo upotpunjavala celu depresivnu sliku napisao sam nešto o muzici koju sam tada slušao.

Ove godine je novembar izgledao blistavo, sunčano i sada se vrti neka malo različitija muzika u mom playeru. Pa da krenemo:

1. Open Your Eyes – Guano Apes – Već miriše na sneg, a gde je sneg tu je i skijanje. Ova stvar se iz godine u godinu provlači na playlisti koju pravim kada idem na skijanje. Osecaj kada se krene sa vrha staze uz Open Your Eyes se ne može opisati rečima.

2. Breathe – Swollen Members feat. Nelly Furtado – Evo i druge stvari koja ne zaobilazi moju ski play listu. Skijanje sa ovom pesmom su udari adrenalina u talasima. Uz ovu stvar izvlačim maksimum iz sebe na skijanju.

3. Wasted Years – Iron Maiden – Metalac sam bio i ostao, uvek i na svakom mestu, pa i na skijanju. Dobra stvar za zagrejavanje, pred polazak na skijanje.

4. Muzica de Paz – Papashanty – Evo benda koji dolazi iz Venecuele i svira odličan reggae. Prvi put sam ih čuo u jednom filmu o freeclimbingu i odmah sam pogledao soundtrack filma kako bih pronasao ovu stvar. Ima stvari koje ulaze u uvo na prvo slušanje, ova je takva.

5. Uspavanka za Radmilu M – Goran Bregović – Genijalna stvar najvećeg kompilatora bivše SFRJ. Moram mu skinuti kapu za ovu stvar. Volim da je slušam uveče, smiruje me.

6. 18 and Life – Skid Row – Veliki band, razbijali su svojevremeno. Ovu stvar sam prethodnih par meseci baš eksploatisao i širio na facebook-u. Ljudi su sjajno reagovali, lajkovali je i komentarisali. Evo live verzije sa početka devedesetih kada je band bio na vrhuncu slave.

7. Thundertruck – Igor Presnyakov – Sjajni rus koji razbija na akustičnoj gitari. Bukvalno mu nije potrebno pojačanje u vidu bass, ritam gitare, bubnja ili klavijature. Čovek sve sam svira i to sjajno zvuči. Na youtube mozete poslusati najveće muzičke hitove u njegovoj izvedbi.

8. Wind Cries Mary – John Mayer – Hendrix se uvek provuče kroz moje liste. Ovog puta sjajnu stvar izvodi John Mayer, možda najbolji mladi blues gitarista na svetu.

9. Mramor, kamen i željezo – Roboti – Moja bratanica Kaća i ja mnogo volimo ovu pesmu. Vrteli smo je ovog leta mnogo puta i pevali je zajedno. Kaća je ovu pesmu stavila svoj telefon i stalno je sluša. Sjajna stvar.

10. Oj livado rosna travo – Dobrivoje Topalović – Šta reći, ko je gledao sinoćnu epizodu serije “Moj rođak sa sela” i genijalnog Dragana Jovanovića kako peva ovu pesmu taj zna o čemu pričam. Ova pesma je “kao da zemlja plače”.

Eto to je deset lakih komada za sunčani novembar 2010. godine. Nadam se da će sa vama koji čitate ove redove svideti bar jedna stvar sa liste. I da ne zaboravim, srećan vam 29. novembar drugarice i drugovi.

Istok Pavlović je pokrenuo zanimljivu viralnu kampanju u vezi termina najveći car. Ideja je da kada se ukuca pojam najveći car na tražilici Google, kao prvi rezultat izađe sajt www.zorandjindjić.org.

Ova akcija će okupiti mahom blogersku populaciju u Srbiji i pokušaće da animira mlade ljude koji koriste društvene mreže da share-ruju ovaj Istokov tekst mrežom. Zoran je bio čovek od vizije i pokretao je ljude da razmišljaju u pozitivnom smeru pa je Istok Pavlović na ovaj način pokrenuo viralnu kampanju kako bi odao počast Đinđiću.

Istok Pavlović je napisao tekst na svom blogu u vezi ove akcije. Prema njegovim proračunima, za otprilike nedelju dana bi kada ukucate pojam najveći car u tražilicu Google izašao na prvom mestu sajt www.zorandjindjic.org. Prilično zanimljiv koncept viralne kampanje u koju ne sumnjam da će dati sjajne rezultate.

Juče smo odlučili da posetimo Prerast, prirodni kameni most koji je oblikovan milionima godina od strane same prirode. Nikada ga ranije nismo posetili, verovatno iz razloga što smo očekivali da je daleko i da se do njega teško stiže. Pogrešili smo. Pitam se koliko je Majdanpečana posetilo Prerast? Smatram da ih je malo.

Prerast se nalazi u neposrednoj blizini Majdanpeka, 5 kilometara ka Donjem Milanovcu. Tog dana je pobedila želja da se otkrije nešto novo i da se pobegne iz usijanog betona grada. Pretpostavljali smo da je Prerast daleko od puta i da se treba pešačiti nekoliko kilometara kroz gustu bukovu šumu i da se treba uspinjati uz neke hridine. U svemu smo pogrešili. Prerast se nalazi na samo 800 metara od puta i lako je stići do njega. Treba pregaziti na nekoliko mesta malu rečicu (ne znam joj ime) i stići do zadate destinacije. Ono što nam je odmah upalo u oči jeste činjenica da smo sreli nekoliko stranaca koji su se upravo vraćali sa Prerasta. Jbt. stranci ga posećuju a mi koji celog života nekoliko kilometara od ovog mesta, prvi put obilazimo ovu prirodnu lepotu. Packe je bio inicijator svega (Vanju i mene nije bilo teško nagovoriti da krenemo u avanturu), a kao razlog posete bila je emisija Jovana Memedovića koji je snimio baš o Prerastu. U emisiji Prerast izgleda tako mali, gotovo da se svod ovog mosta može rukom dohvatiti ali kada smo se našli ispod njega, u trenutku smo se razuverili. Most je visok oko 150 metara i predstavlja impresivno delo prirode.

Ispod Prerasta protiče mala rečica koja pravi prirodne kade od kamena koje su nas takođe zainteresovale. Očas posla smo poskidali patike i krenuli bosim nogama kroz rečicu da se osvežimo. Packe je otišao korak dalje pa je rešio da se ceo osveži u jednoj širokoj kamenoj kadi.

Ono što je jako pokvarilo celokupan utisak je činjenica da je prilaz samom Prerastu jako težak, neobeležen, treba se probijati kroz gustu travu rizikujući da vas nešto ne ujede ili polomite nogu. Nadležni (pretpostvavljam da je to Turistička organizacija opštine Majdanpek), ništa nisu uradili po pitanju ovog problema. Na samom prilasku Prerastu nema table koja bi vas uputila ka njemu (u jednom delu šume izlazite na raskršće i tada treba da nastavite levo), i koja bi vam dala generalne informacije o ovom prirodnom fenomenu. Lepo je sve to predstaviti na slikama, brošurama, ali se o prirodnim lepotama treba brinuti i na licu mesta. Turistima treba omogućiti da na civilizovan način posete ono što im nudimo, nadam se da se oni stranci sa početka teksta nisu izgubili negde u šumi???

Sačekao sam da se slegnu utisci sa koncerta grupe Rammstein iz Beogradske Arene od pre dva dana. Mediji bruje kako je bilo do jaja, kako je svirka bila epska, ali evo jednog viđenja običnog posetioca iz partera Arene. Svrha ovog članka nije da pljujem bend Rammstein već da ukažem na neke stvari koje sam ukapirao “gledajući” koncert. Rammstein nije kriv i njega izuzimam iz daljeg dela teksta.

Gde si bio? Na koncertu grupe Rammstein. Šta si radio tamo? Paaa “gledao sam” koncert!???

Da se ne lažemo, Rammstein su odsvirali koncert onako kako se od njih očekivalo, čak možda i bolje podstaknuti publikom koja ih je bodrila od prve do zadnje stvari. Ekipa iz Majdanpeka koja je pazarila karte za koncert nije se baš provela kako je očekivala. Očigledno iz neznanja, pazarili smo karte za parter ali nismo očekivali da nećemo videti ceo spektakl koji Rammstein ume da pruži. Uzalud sam se trudio da vidim šta se dešava na bili. Iz središnjeg dela Arene mogao sam samo da naslutim šta se dešava na sceni. Bubnjar koji je bio izdignut nekoliko metara iznad osnova bine se dobro video. Scenogravija iznad benda se videla odlično. Plamenovi su se videli odlično, lightshow je bio odličan, Til Linderman se nije video nikako.

photo: www.blic.rs

Što se tiče zvuka Arena je malo podbacila što se tiče nas “običnih smrtnika” iz partera. Smatram da je zvuk bio odličan baš tu ispred bine ali samo tu. Arena je jedno neakustično zdanje, i daleko od toga je zvuk bio totalno loš, ali….znate ono kada vas svirka na koncertu oduva totalno, kada vam se prevrne stomak od gitarskih rifova i bass linije, a bubanj reže sve delove mozga.

Zadnji deo koncerta smo se nemoćni povukli do samog ulaza u parter na zapadnoj strani i nekoliko nas dovitljivih se popelo na metalnu konstrukciju kako bi bar bis odgledali i videli nešto od atmosfere na sceni (Janosh i Maki su se pokazali kao vešti climberi). Kada se koncert završio došli smo do zaključka da koncert nije baš ispunio naša očekivanja, ne onako kako smo se nadali. Nije bilo loše ali nije bilo ni onako kako sam već napred u ovom članku naveo. Trebalo je kupiti karte za tribine (Janosh je pre par meseci bio na koncertu Van Gogha u Areni na tribinama i nije imao zamerke na scenu i ono što se na njoj događalo ali nije bio zadovoljan zvukom). Zvuk se negde rasipao i gubio je žestinu. Kako god, bili smo na Rammstein-u i opet ćemo kada budu gostovali kod nas, ali ovoga puta pazarimo karte za tribine… parter sucks.

Sneg u Majdanpeku pada već puna dva dana. Prava zimska idila iako su svi u čudu, sećajući se ranijih godina kada nikada nije ovoliko padao u vreme i oko 8. marta. Sreo sam se sa Draganom Paunovićem, slikarem koji živi i radi u Beogradu. Izlazimo da popijemo piće i tu kreće naša priča. Dragan je mlad slikar čiji pun proboj na slikarsku scenu Srbije tek predstoji. O kakvom je talentu reč možete pogledati na njegovoj web prezentaciji www.draganpaunović.com. Razgovarali smo o slikarstvu, o galeristima, o tome kako prodati svoju sliku (neizbežni ekonomski aspekat priče, kako unovčiti svoje delo i poplaćati račune). Kao i za sve stvari u Srbiji, čovek da bi preživeo mora baratati raznim veštinama i biti spreman na kompromise i nekada na čist bezobrazluk kako bi ostvario svoje ciljeve. Ne sumnjam da će Dragan uspeti da ostvari svoje planove i da će ga njegove slike proslaviti. U razgovoru sa njim mi je napomenuo da će sredinom ove godine objaviti i strip u kome će se pojaviti likovi iz naše istorije ali u malo drugačijem ruhu nego što smo mi navikli na njih (lik Save Savanovića, Koštane, Karađorđa).

slika Dragana Paunovića

Kasnije nam se pridružuje Čedomir Telesković Čeda koga upoznajem sa Draganom. Pre mesec dana sam Čedi pokazao Draganov sajt. Odmah je slikar prepoznao slikara i imao je samo reči hvale za Draganom rad. Za razliku od Draganovog stila slikanja, Čeda je apstraktni slikar. Njegovi radovi su najbliži slikaru Jacksonu Pollocku. Čeda stvara sjajne apstrakne slike. Metali koje je celog života posmatrao kroz mikroskop (njegovo zanimanje je bilo metaluški tehničar) i njihov oblik na mikro nivou sada se projektuju na njegovim platnima. Prava je šteta što Čeda nema web sajt na kome bih mogao da podelim svoje uživanje u gledanju njegovih slika, ali to ćemo uskoro rešiti pošto je pao dogovor da uradim Čedi web sajt. Inače, Čeda stvara i sjajne vitraže i vitražna ogledala. Ovo je svakako dosta retka umetnička forma.

Na kraju bilo je pravo uživanje slušati razgovor dva slikara, provesti jedno popodne u njihovom društvu. Čeda i Dragan su se dogovorili da urade jedan zajednički projekat koji će na vašu žalost ostati tajna, bar do trenutka kada bude počela njegova realizacija(stvar predostrožnosti, mnogo je loših ljudi koji bi gurali klipove u točkove). Naš sledeći susret je zakazan za Uskrs. To je bilo moje popodne provedeno sa slikarima. Sneg i dalje pada…

Gradonačelnik Niederzimmerna, malog mesta u Nemačkoj, Christopher Schmidt-Rose je došao na originalnu ideju da prodaje udarne rupe na putu u svom gradiću. Očigledno, bez dovoljno finansijskih sredstava da puteve i ulice u svog gradiću sanira, došao je na ideju da proda udarne rupe putem interneta. Cena jedne rupe je 50 evra. Za vrlo kratko vreme sakupilo se i više novca nego što je potrebno da bi se sanirale sve udarne rupe.

Ova priča i ne bi privukla moju pažnju da nisam neobavezno gledao drugi dnevnik RTS-a i da nisam čuo opasku voditelja dnevnika koji na kraju reportaže mudro zaključuje:

-Koliko bi se samo para kod nas zaradilo.-