U moru neinventivnih holivudskih blockbustera pojavi se s vremena na vreme i poneki film koji vas prosto oduva dobrom pričom. Čini mi se da se ljudska percepcija zasitila svih tih matrix spec. efekata, fantastičnih eksplozija i koječega još. Inteligentni gledalac žudi da ga zagolica dobra priča i da reditelj i glumci to verno prenesu na veliko platno (ili monitor vašeg kompjutera).

Limitless mi se činio kao dosadan film koji ću početi da gledam a koji će posle petnaestak minuta završiti u recycle binu mog računara. Hm, dobra priča me je odmah privukla i ceo film sam odgledao u jednom dahu. Nije mi smetala ni činjenica da je kopija bila loša, jednostavno film me je vozio celo vreme gledanja.

Ovaj tehno triler započinje opisom života Eddia Morre, propalog pisca čiji život puca po šavovima i koji pokušava da napiše roman koji će mu doneti gomilu novca i potvrditi ga kao pisca. Međutim, ma koliko se trudio da to uradi jednostavno osuđen je na neuspeh. Inspiracija ne dolazi, deadline se približava, ostavlja ga devojka a Eddie pomišlja da se vrati starim porocima(droga, alkohol). Jedan slučajan susret na ulici sa starim drugarom dilerom Vernonom će mu promeniti život iz korena. Vernon mu nudi uzorak eksperimentalnog novog leka NZT-48 uz obrazloženje da će sa njim uspeti da sredi svoje trenutno stanje. Eddie je prilično skeptičan i jedva čeka da se otkači od Vernona znajući kuda će ga to odvesti ako obnovi prijateljstvo sa njim. Ipak, računajući da ne može ništa da izgubi on guta tabletu i posle pola minuta događa se neverovatna metamorfoza u njegovom mozgu. Svi podaci koji su se svesno i nesvesno skladištili u njegovom mozgu sada su mu dostupni. U trenutku je svo znanje koje je upijao od svog rođenja ima na dohvat ruke, sortirano i hronološki poređano. Eddie posle dugog vremena tačno zna šta radi, lek povećava njegovu inteligenciju i fokusiranost. Te noći on je napisao pola romana koji se graniči sa genijalnošću. Kada ga je popustilo dejstvo leka on shvata moć tablete koju je konzumirao i odlazi kod Vernona po još. Zatiče Vernona ubijenog u svom stanu ali uspeva da pronađe kesu punu NZT-48, nešto para i notes pun imena. Odavde film dobija pravi zalet i zaplet pa vam preporučujem da ga odgledate.

U filmu Eddia Morru maestralno glumi Bradley Cooper (glumac koji ovim filmom ulazi na velika vrata Holivuda i o kome će tek čuti u naredim godinama) i od epizodista svakako pažnju zavređuje stari dobri Robert De Niro. Ako ste tražili dobar akcioni triler u zadnje vreme evo filma koji morate pogledati, a gleda se u jednom dahu.

Krajem osamdesetih, preciznije 1987. godine, snimljen je kultni Predator sa Arnoldom Švarcenegerom u glavnoj ulozi. Svi kasniji nastavci, nisu uspeli da dočaraju autentičnu atmosferu koju je ovaj film doneo. Sećam se kao da je bilo juče, ovaj film sam odgledao kod mog komšije na video rekorderu, bili smo egzaltirani adrenaliskom akcijom i napetošću koju je ovaj film nosio. Svi kasniji nastavci (Predator 2, krosover filmovi Alien vs. Predator i Alien vr. Predator Rekvijem) bili su čisto eksploatisanje esencije Predatora sa Švarcijem u glavnoj ulozi.

Predatori (2010) pokušava da vrati šmek originalnog naslova s kraja osamdesetih. Produkciju za ovaj nastavak potpisuje Robert Rodrigez poznat po dobrim akcionim filmovima (Desperado, From dusk till Dawn, Sin city, Machette) a koji je svakako, kao fan originalnog Predatora znao šta da traži od režisera kako bi se dobio šmek originalnog naslova. Film je režirao slabo poznati režiser mađarskog porekla Antal Nimrod koji nema značajniji filmski opus. Sniman je na lokacijama Havaja i svojom scenografijom dosta podseća na prvi deo.

Radnja filma se odvija na nepoznatoj planeti. Grupa ljudi, mahom vojnih plaćenika se okuplja u džungli bez ideje zašto se našla baš tu. Stvari im postaju jasnije kada shvate da su postali plen za kojima Predatori tragaju. Birano društvo čine oskarovac Adrien Brody koji je iznenađujuće dobro odglumio ulogu plaćenika Royce-a, Laurence Fishburn, Thoper Grace zvezda serije “Vesele sedamdesete” i legendarni Danny Trejo sa još nekoliko slabije poznatih glumaca.

Film je nabijen akcijom, isprepletan je interakcijom između plaćenika i psihopata koji se bore protiv tehnološki naprednijeg neprijatelja koji se često služi trikovima i igra na kartu ljudske humanosti kao mane a ne vrline (par likova će izgubiti život u filmu zbog ovoga). Ovaj film tek na momente uspeva da dočara atmosferu originalnog Predatora, naročito u početku filma koji nosi neizvesnost i tenziju. Ostatak se svodi na rokanje, pirotehniku i često banalizuje franšizu.

Ostavimo po strani činjenicu da sam pasionirani skijaš i da volim sve što je u vezi sa belim stazama (ok, ok to što sam par puta izjavio za bordere to je više bilo koškanja radi), film “Frozen” me je stavio pred dilemu da li ću vožnju četvorosedom ski žičare na Staroj Planini prihvatiti kao razonodu? Napominjem da sam nešto slično doživeo pre tri godine na Kopaniku, kada sam se izgubio u šumi, van obeleženih staza i kada me je pukom srećom našao moj drug Peđa u stanju opšteg šoka i bez ideje da preuzmem nešto pametno i spasim sebe. Jedino što mi je padalo na pamet je bilo da zovem upomoć dok god imam glasa. Kasnije se to ispostavilo kao pametno. Pedja me je čuo i pobrinuo se za mene. Mogu da vam kažem da je to iskustvo kada si blizu smrti, jako intezivno i stavlja vas u stanje šoka, kada se polako predajete. Tek kasnije u toku dana sam shvatio u kakvoj sam opasnosti bio. Jedno od pravila na planini koje smo naučili ja i moji drugari tada je bilo da se van obeleženih staza uvek skija u grupi, najmanje troje skijaša, sve ostalo je neznaje ili prihvatanje nepotrebnog rizika.

Osim toga, moje iskustvo sa zaglavljivanjem na žičari uopšte nije prijatno. Pogotovu ako vas jak vetar šiba u lice, na visini od pedeset metara iznad zemlje, gde nemate gde da se sakrijete i to na nadmorskoj visini od oko 1.500 metara. Pola sata koliko smo bili zaglavljeni, bili smo totalno urnisani. Glava me je užasno bolela, prehlada je bila neminovna, jako neprijatno iskustvo.

Frozen (Smrznuti) započinje bezazleno, dva ortaka i riba dolaze na skijalište kako bi proveli neobavezni vikend u skijanju (boardovanju). Kako su cene ski pasa u US poprilične, oni se odlučuju za varijantu podmićivanja radnika na žičari da ih propusti da skijaju za sića lovu. Posle malo nećkanja on pristaje. Pada veče i njih troje posle večere odlučuju se na jedan ludi brzi spust planinom po noći. Dolaze na žičaru, ponovo se švercuju i kreću žičarom ka vrhu staze. Negde na polovini puta žičara se zaustavlja, gase se svetla i neobavezno zezanje posle desetak minuta pretvara se u pravu noćnu moru.

Ovaj survival horror je bilo stvarno mučno gledati, ipak ono što svakako vredi u ovom filmu je gluma troje mladih glumaca (ne vredi navoditi im imena, tek se probijaju u filmskoj industriji) koji su na upečatljiv način dočarali kako teške i mučne tako i one trenutke kada se vraćaju na neke lepe stvari u životu a u cilju da odagnaju tešku situaciju u kojoj su se našli.

Ovaj film je snimljen za gledaoce sa čeličnim živcima i jakim stomakom. Ako želite da prožitive košmar u kome su se ova tri filmska lika našla, svakako vam preporučujem da odgledate ovaj film. Vi ostali zaboravite na ovo filmsko ostvarenje i odledajte nešto laganije i neobaveznije.

Pišem ovaj blog post – recenziju slušajući vanvremensku “Riders of the storm” grupe The Doors, negde iza ponoći. Napisati recenziju za dokumentarac “When You’re Strange” predstavlja pravo malo zadovoljstvo. Reditelj Tom Dicillo je uradio odličan posao. Ceo film prati jedna hipnotička atmosfera verno prenesena sredinom šezdesetih godina prošlog veka. Film je sastavljen od snimaka koji prate rad grupe od 1965. do 1971. godine kada je Jim preminuo u Parizu. Kao centrala ličnost kroz ceo film provlači se Morrison, kao lepak koji je držao band na okupu, velika rock zvezda. Njegov haotični život lepo je prikazan za tih 6 godina koje su prikazane u filmu. Ovaj dokumentarac je prevashodno snimljen od slabo poznatih snimaka banda. Režija je odradila odličan posao i bukvalno gledanje ovog filma vas prenosi u vreme kada su Dorsi svirali. Narator u filmu je Johnny Depp koji neusiljeno pripoveda priču o bendu.

Film je protkan poezijom i harizmom Jima Morrisona. Ceo taj filmski predložak se temelji na radu ovog sjajnog umetnika. Jim je predstavljao lepak koji je održavao Dorse na okupu. Sirova energija koja je samo na momente bila kanalisana od strane ostalih članova benda. Sam rad benda je prikazan na filmu. U početku karijere Jim je zagonetan, nije toliko nagrižen alkoholom i drogama ali kako band ostvaruje uspeh Jim se menja, teško je kontrolisati njegov ego, postaje skandal majstor i bezobrazno provocira američki sistem vrednosti. Film obiluje nekim činjenicama u vezi benda koji su malo poznati javnosti ali takođe i dokumentarnim snimcima koji do sada nisu objavljivani u javnosti. Ovaj film će vam svakako približiti Dorse i Morrisona na jedan drugačiji način. Svakako je za preporuku da pogledate ovaj sjajan dokumentarac koji razbija celu koncepciju Hollywoodskih blockbustera i prikazuje nam život jednog rock benda i jedne rock zvezde na realan način.

Oficijelni sajt filma možete pogledati na ovoj adresi whenyourestrangemovie.com

Scenaristički dvojac Srpskog filma Radivojević-Spasojević je duboko zaronio u dubine tamne strane ljudskog bića. Ljudi su očigledno napisali scenario koji je imao cilj da šokira gledaoca i da jednostavno postavi pitanje: “Koliko je zlo spremno da ode u svom pohodu protiv uvreženih pravila morala, građanskih vrednosti, zakona, etike….svega onog što ovo društvo drži na okupu da se ne raspadne u paramparčad?”

Dinamika ovog filma je neverovatna, vozi vas tako da od prve scene nabijate ubrzanje da bi se na samom kraju razbili o debeli betonski zid, koji želeli vi to ili ne, ne možete izbeći, udarac realnosti i sirove snage spucane u glavu. Šokirani ili ne, uplašiće vas činjenica da svet u kome živimo, nije idiličan kao porodica glavnog junaka na početku filma. Ne, taj svet je samo iluzija koju mi želimo i koja za tili čas može da se pretvori u najgoru noćnu moru.

Film je snimljen u idealnom okruženu tranzicione Srbije gde je danas prava umetnost preživeti a ostati normalan. Glavni junak u jednom trenutku filma i sam kaže da mu je glavni cilj, kada bi mu se ukazala šansa, da sakupi dosta love i da može da napusti Srbiju sa porodicom (cilj mnogih u ovoj napaćenoj zemlji). Međutim, to je samo pusti san, zlo koje obitava ovde, očigledno je previše jako, previše veliko i u svom haosu ruši sve brane ljudskosti i uništava život.

Hollywoodska produkcija i filmovi koji predstavljaju pandan “našem” Srpskom filmu, “Saw” i Tarrantinov “Hostel” (pali su mi ovi naslovi na pamet) predstavljaju banalizovane loše kopije nasilja, bez upečatljive priče. Srpski film deluje kao zaokružena celina, ima logičan početak, šokantan kraj, i onu “dinamiku” koju sam već naveo u prethodnim rečenicama. Zloupotreba dece koja je u neku ruku taboo tema u visokobudžetnoj produkciji na zapadu. U Srpskom filmu ova tema je inteligentno upotrebljena u cilju ostvarenja filmskog izraza i cilja režisera i scenarističkog dua. O glumcima neću pričati niti davati neko mišljenje ovo je film u kome su glumci jednostavno “film”.

Ovaj film je svakako pomerio granice horror žanra u Srbiji (ma koliko je taj žanr skrajnut i nepopularan među širokim narodnim masama). Ovaj film nije B produkcija i svakako predstavlja jedno reprezentativno filmsko ostvarenje koje već izaziva polemike i pozitivne kritike u svetu. Ovaj film je težak za gledanje a u isto vreme i intrigantan na način da ostanete prikovani uz ekran i da ga odgledate do kraja. Autori su ostvarili svoj cilj, napravili su ozbiljan film, zreo i krajnje neuobičajen, tako da se razlikuje od bilo kog filma snimljenog do sada. Ako želite dozu realnosti i da na trenutak zaboravite na šarene laže našeg života, da će biti bolje i da nam se smeši bezbrižna budućnost, morate odgledati ovaj film i okusiti sirov ukus života.

Vratim se nekad mislima u prošlost i setim se nekih sjajnih filmova koje sam gledao sa uživanjem. Jedan od takvih je i Point Break iz 1991. godine sa Kianu Rivsom i Patrikom Svejzijem u glavnim ulogama. Zanimljiva je činjenica da sam se ovog filma setio iz razloga što ga je režirala ovogodišnja dobitnica nagrade oskar za režiju Ketrin Bigelou a koju sam predstavio u tekstu koji sam napisao u januaru ove godine, ovde na blogu The hurt locker . Beše to sjajno vreme, početak devedesetih kada ništa nije obećavalo da će se dešavati ovako turbulentne godine koje su nas prilično desetkovale, kulturno, emocionalno i na svaki drugi način.

Point Break iz 1991. godine je adrenalinski hit koji sam pre par dana ponovo pogledao i opet se oduševio celim konceptom filma. Sjajno kadriranje i koncept celog scenarija koji se provlači kroz film me je kao i uvek poneo. Cela ta naivna priča o dobrim i lošim momcima je tako lepo zapakovana, gotovo da je ta imbecilna priča koja se provlači kroz film glavna odrednica osamdesetih godina koje su bile prebogate ovakvim ostvarenjima klasičnog holivudskog adrenalinskog filmskog blockbustera. Kako god, ja sam oduvek voleo ovakve filmove, junaci moje mladosti su likovi koji su u isto vreme i banalni i heroji gubitnici, pomalo trivijalni, ali zar nisu to takva vremena bila, ko se bre zanimao nekim teškim temama, sve je bilo ok, imalo se para, trošilo se na sve i svašta, živelo se lagodno pa su se i takvi filmovi gledali.

Radnja filma se odvija na zlatnim obalama Kalifornije gde banke pljačka banda zvana Ex-Presidents. Mladi FBI agent Johnny Utah (Kianu Rivs) dobija zadatak da sa svojim kolegim Angelo Pappas (Gary Busey) da udje u trag ovoj bandi i da ih pohapsi. Tragovi ih vode na plaže Kalifornije i svet surfera. Tu upoznaje Bodija (Patrik Svejzi) harizmatičnog vodju jedne grupe surfera i poalo kako film napreduje među njima se gradi jedno kompleksno prijateljstvo koje se urušava saznanjem Johnny-ja da je Bodi zapravo vodja bande Ex-Presidents koja finansira svoje surfovanje preko cele godine pljackanjem banaka.

Ako zelite da se opustite uz ultimativno zezanje, sjajno snimljenje scene surfinga, sky divinga i jurnjave automobilima svakako bi trebali da pogledate ovaj odlican adrenalinski akcioni film.

Uništenje cele palete ljudskih prava jedne porodice zarad očuvanja 10 miliona života i očuvanja stabilnosti i reda u jednoj državi. Ovo je glavna ideja koja se provlači u sjajnom američkom trileru. Radnja nas vodi u New York gde je opsednuti stručnjak za eskplozive i nuklearno naoružanje, muslimanski preobraćenik Yusuf aka Younger (maestralno ga glumi Velšanin Michael Sheen), pravi tri nuklearne bombe u kućnoj izdradi, predao se organima reda i zatražio da se ispune njegovi zahtevi pred američkom javnošću. Suočeni sa ozbiljnom nuklearnom katastrofom, američka vojska poziva u pomoć beskompromisnog islednika (Samulel L Jackoson), da ne birajući sredstva pribavi informaciju gde se te bombe nalaze. Tu kreće mučna radnja filma gde sve norme o ljudskim pravima i slobodama padaju u vodu, cilj je da se žrtvuje porodica teroriste zarad spasavanja 10-tak miliona ljudi. Samuel je odglumio odlično svoju ulogu. Ipak, skrenuo bih pažnju na Michaela Sheena koji će ovom ulogom svakako, u narednom periodu, izbiti u prvi plan holivudske produkcije. Ne može se reći da je početnik u glumačkoj branši, on je već ostavio trag u nekoliko odličnih akcionih filmova, pre svega kao Lucian u Underworld:_Evolution i Underworld: Rise of the Lycans.

Ovaj triler je prepun obrta i predstavlja pravo osveženje mršave holivudske ponude u zadnje vreme i svakako će vam držati pažnju do samog kraja.

Još jedna ekranizovana post apokaliptična priča od strane Hollywooda ugledala je svetlo dana. Čini mi se da je u zadnjih desetak godina svaki peti blockbuster koji Hollywood izbaci vezan, direktno ili indirektno za filmove katastrofe ili za ono što dolazi iza njih.

Priča nas vodi u post apokaliptičnu Ameriku gde je veretan preživljavanja, u svetu nasilja i bandi kanibala, misteriozni Eli (Denzel Washington), na zadatku da sačuva svetu knjigu u kojoj se nalaze zapisi koji će pomoći ljudskoj vrsti da se opstane u budućnosti. Film je nabijen akcijom a svakako će magnet za gledaoce biti respektabilna glumačka ekipa koju još čine: Gary Oldman, Mila Kunis, Ray Stevenson, Jennifer Beals, Tom Waits. Može se slobodno reći da je priča fino izbalansirana i da na momente podseća na trilogiju Mad Max sa Mel Gibsonom, samo je razlika u tome da je ova priča uobličena do kraja bez mogućnosti snimanja banalizovanih nastavaka. U svakom slučaju treba pogledati ovaj film zbog dobre glume napred navedene glumačke ekipe, odlične muzike i egzotike preživljavanje u ovoj post apokaliptičnoj sagi.

Moje prognoze su se ostvarile, za najbolji film na 82. dodeli filmske nagrade Oskar prograšen je “The hurt locker” čiju sam recenziju napisao pre dva meseca. Bivša supruga i reditelj napred navedenog filma Catherine Bigelow je pokupila Oskara za najbolju režiju čime je zaokružena pobeda nad neprikosnovenim Avatarom James Camerona, najgledanijim filmom ikad.

Atmosfera na dodeli Oskara je bila prilično opuštena. Prošle godine je bila u žiži svetska ekonomska kriza, a ove godine su Steve Martin i Alec Baldwin stvorili pravu atmosferu i uspeli da sve prisutne nasmeju u par navrata do suza. Novinar koji je vodio dodelu Oskara na RTS-u je mnogo loše odradio posao. Poput retarda je po pokušavao da prevede ono što su prisutni govorili i sve me je podsećalo na titl filma koji kasni. Bolje da je ćutao. Za simultani prevod ovakve manifestacije svakako treba naći nekog ko je vispren, ko brzo prevodi i ko može da prenese svu atmosferu koju ovakva manifestacija nosi.

photo: http://www.yorkblog.com

Sve u svemu meni je ove godine zanimljiv sukob dva glavna filmska ostvarenja bivših supružnika Bigelow – Cameron. Iako je “The hurt locker” niskobudžetni film a Avatar gigant koji gazi sve pred sobom, ipak me je ova drama u Iraku više privukla nego mega efektima nabudženi Avatar. Još jedna zanimljivost je ta da je ove godine nominovinano prvi put 10 filmova za kategoriju najbolji film. Glumica Sandra Bullock je ove godine proglašena za najgoru glumicu (Zlatna malina) za film “Sve o Stivu” a takođe je osvojila nagradu Oskar za najbolju glumicu u filmu “The blind side”, što se nikada ranije nije desilo u istoj godini.

Svakako ću se potruditi da pogledam “Crazy Heart” sa Jeff Bridgesom (priča o ostarelom country pevaču), Matt Damon “Invictus”, Woody Harellson “The messenger”, Christopher Plummer “The last station”.

Nalet borbe je često snažna i smrtonosna ovisnost, zato što je rat droga.
– Chris Hedges

Da li ste u poslednje vreme gledali neki napet ratni film a da nije sve izgledalo tako predvidljivo i nafilovano filmskim efektima koji su uvek nagurani u prvi plan? Film “The hurt locker” je jedno od filmskih ostvarenja koje vas neće ostaviti ravnodušnim dok ga gledate.

Radnja nas vodi u Irak, pratimo sudbine vojnika koji su u jedinici za demontiranje eksploziva koji je gusto posejan po ulicama jednog od Iračkih gradova. Posle pogibilje tehničara za demontiranje Sgt. Matt Thompsona (Guy Pearce), u jedinicu stize harizmatični SSgt. William James (maestralno ga glumi Jeremy Renner). Dvojici vojnika kojima je ostalo samo nesto više od mesec dana angažmana u Iraku, gledaju da po svaku cenu izađu iz pustinjskog pakla u kome se svakog dana suočavaju sa smrću nepojmljivo je izlaganje riziku SSgt. Jamesa koji im se upravo pridružio. Njihov zadatak je da ga prate i pružaju mu podršku u njegovim samoubilačkim zadacima. Na kraju ipak otkrivamo glavni uzrok takvog nošalantnog pristupa ratu SSgt. Jamesa.

Film je producirala i režirala Kathryn Bigelo (Strange Days, Blue Steel), bivša žena aktuelnog režisera Jamesa Camerona. Ovaj film je proglašen za najbolji film filmskog festivala u Veneciji.