Večeras se desila jedna čudna ali i čudesna situacija. Slučajno sam u dubinama interneta naišao na moj blog, na koji sam zaboravio da i dalje postoji. Gotovo da sam digao ruke i prestao da verujem da je on živ i zdrav i da i dalje egzistuje na internetu.

Brzo sam preleteo njegovim stranama želeći da se uverim da on stvarno postoji, da je funkcionalan i da su tekstovi koje sam pisao u prethodnih petnaestak godina (15 ) i dalje postoje. Uf, kakav je to flashback bio ove noći. Ceo jedan deo mog života, na jednom mestu, u jednom velikom komadu, na dohvat ruke.

Ok, neka ovo bude prvi, preliminarni tekst na blogu koji još postoji, sa WordPress temom koja je stara i pritom neresponzivna (ali meni jako draga) i sa ultra cool logoom koji sam nekad davno dizajnirao.

O sreće, o radosti, dobro došao Dragane na svoj blog.

Uskladiti se sa svojom sudbinom, za to je potrebna velika hrabrost i neustrašivost. Neustrašivost je najpobožnija osobina. Ljudi koji su puni straha ne mogu se maknuti izvan poznatoga. Poznato im pruža jednu vrstu udobnosti i sigurnosti zato jer je poznato.

Čovjek je posve svjestan, on zna kako da se ponaša u nekoj situaciji. Može ostati gotovo uspavan i može tako i dalje nastaviti jer nema potrebe za buđenjem. To je olakšica poznatog. Onog časa kad prijeđete granicu poznatoga javlja se strah, jer sad ništa više ne znate, sada ne znate što učiniti.

Više nećete biti sigurni u sebe, možete pogriješiti, zalutati. To je strah koji sputava ljude i drži ih uz poznato. A kad je netko ograničen samo na poznato, on je mrtav. Život se može živjeti samo u opasnosti – nema drugog načina. Jedino kroz opasnost život postaje zreo, raste.

Treba biti pustolov, uvijek spreman žrtvovati poznato zbog nepoznatog. To znači biti tražitelj. Ali kad osjeti radost slobode i neustrašivosti, nikad se neće pokajati jer tada zna kako živjeti optimalno. Tada saznaje što znači dogorjeti baklju života s obje strane.

I čak jedan časak toga intenziteta je veća nagrada od cijele vječnosti osrednjeg života.

Osho – indijski mistik

Već nekoliko godina unazad pišem jedan tekst u novembru mesecu a u vezi deset pesama koje su ostavile utisak na mene u tom periodu. Novembar je prilično depresivan mesec koji ostavlja dosta vremena da se popravi raspoloženje slušanjem muzike. Tako je i ove godine, nastavljamo tradiciju i evo moje liste od deset pesama za ovaj, prilično sunčani i topli, novembar 2015. godine.

1. Man in the box – Rob Lundgren cover – pratim već neko vreme ovog sjajnog pevača iz Švedske. Čovek moćnog glasa koji ima odličan youtube kanal sa obradama raznih bendova gde demonstrira svoje sjajne vokalne mogućnosti.
2. Tišina – Silente – @maja preporučila, ja odlušao i složio se da se radi o odličnom bendu koji te baš vozi. Odličan pop bend sa sjajnim tekstovima, pozitivna energija.
3. Depth Over Distance – Ben Howard – Sjajan, zaista sjajan Ben Howard. Čovek koji unosi novu svežinu u akustičarski indie zvuk. Jako ekspresivan u stihovima i pevanju. Stvar koju sam predložio je jedna od mojih omiljenih, često je stavim na repeat i vrtim satima.
4. We all die young – film Rock Star – Odlična stvar i sjajan vokal benda Steel Drag0n.
5. Ono sve što znaš o meni – Arseni Dedić – Ove godine nas je napustio jedan od najvećih muzičara, pevača i zvezda bivše SFRJ, veliki Arsen Dedić. Oduvek sam ga voleo i cenio. Počivaj u miru Arsene.
6. Neke su žene pratile vojnike – Riblja Čorba – Mnogo volim ovu stvar. Rajko Kojić je odsvirao odličan gitarski intro.
7. Hello – Adele – kraljica se vratila posle tri godine. Pre kompletnog albuma izbacila je ovaj singl i naravno pokidala na muzičkimi top listama.
8. Final Countdown – Europe – kad je nešto kvalitetno to traje, vreme mu ne može ništa. Koncert grupe Europe u Londonu 2011. godine. Odlična energija sa bine, odličan vokal, odličan feedback publike.
9. Medeno kolo – Branko Jovanović Bako – moje omiljeno kolo odsvirano na tamburi.
10. Zvuči kao Block Out – Dezareo – Radio sam neka razlaganja na gitari na temu zvuka Block Out-a.

foto izvor: novosti.rs

Sredinom devetnaestog veka iz Nemačke u Beograd stiže sa suprugom i dvoje dece šeširdžija Herman i otvara svoju radnju.

Posao mu ide sasvim dobro, ne možda kako bi on želeo, no, nije mogao da se požali.

I kada su svi pomislili da je sve kako treba i kako je dolazak u Beograd bio – ono pravo, šeširdžija se razboli i umre.

Udovica je pokušavala da nastavi sa njegovim poslom, no, nije bila uspešna u tome, pa prodaje radnju i od Stojana Simića uzima u blizini nekadašnjeg groblja u zakup jedan lokal u kome je pre toga bila radnja pogrebne opreme.

Gospođa Herman u tom lokalu otvara kafanu u kojoj je pored pića bila služena i hrana. Umesto firme, ostavlja ispred radnje plehani venac, koji je zaostao od prethodnika, samo je platila nekome da ga oboji u zeleno. Niko ne zna da kaže kada je taj venac zamenjen tablom sa imenom kafane.

Kafana je radila dugo i posle gospođe Herman. Srušena je, posle sto godina postojanja, oko 1964. godine, ali je davno pre rušenja ostavila ime u nasleđe celom tom kraju i ulici koja izlazi na nju. To je bila poznata kafana “Zeleni Venac”.

izvor: Stranci u Beogradu – Politika 23.08.2015 – autor -Dragan Perić

Postoje dva vuka koji se uvek međusobno bore.

Jednom je ime Tama i Očaj a drugom je ime Svetlost i Nada.

Koji će vuk pobediti?

Pobeđuje onaj kojeg ćeš nahraniti.

Prethodne dve godine prekinuo sam sa pisanjem tradicionalnih blog postova “Deset lakih komada u novembru” koja se svodi na neku vrstu play liste muzike koju slušam uglavnom u novembru mesecu. Ove godine sam našao vremena da podelim sa vama deset stvari koje su se intezivno slušale u prethodnom periodu. Evo ih:

1. Depht Over Distance (Ben Howard) – magična stvar koju sam u stanju da vrtim satima. Ima neki mistični prizvuk, sjajna je da se sluša u mračnim noćima kakve hladni novembar nosi.

2. Nagrada za strah (Nikola Vranjković) – Eh, raspade se Block Out i Nikola ode svojim putem. Jedan od najznačajnijih autora savremene rock poezije Srbije. Ova stvar svojom simbolikom prosto osvaja. Ako želite da se preselite na neko lepo mesto gde ćete se osećati prijatno i ušuškano, pustite ovu stvar i zatvorite oči. Slike dolaze same.

3. Meni se dušo od tebe ne rastaje  (Azra) – Obožavam da je sviram na gitari, jedna od favorit pesama kada “ti bude teško”. Genijalni stihovi Džonija Štulića, genijalna akordacija.

4. Blackbird’s Song (Lee DeWyze) – Omiljena serija (The Walking Dead) i jedna mitska pesma u njoj. Opet gitara, opet sjajan vokal i sjajni stihovi.

5. Majdan (Block Out) – moje mišljenje je da je ovo najbolja stvar legendarnog benda. Atmosferična muzika i sjajni stihovi osvajaju najtananije delove duše. Obožavam je.

6. Čuvam noć od budnih (gostovanje Vlatka Stefanovskog u emisiji “Veče sa Ivanom Ivanovićem”) Minut i po magije Vlatka i Tommy Emannuela.

7. Uz Rijeku (Fit) – čistokrvni ex yu rock. Volim da osetim energiju ove stvari. Sjajna za slušanje “do daske pojačano”.

8. Escape from New York (remaster by @newmarko) full remasterizovana glavna tema, Marko je odradio odličan posao.

9. Rocket Queen (G’n’R) – ovu stvar od Gansa najviše volim a i slušao sam je ove godine intezivno. Timeless song #backToTheRoots.

10. Belief (John Mayer) – znaš ono, kreneš na putovanje, slušalice na uši, predeli se smenjuju a “Belief” ide na repeat dok se ne izliže od predjenih kilometara i tako do u beskonačnost.

Umesto da stadion u gornjem delu grada bude oaza na kojoj će se igrati utakmice, a van sportskih termina, mesto gde će rekreativci vežbati i porodice izvoditi svoju decu, stadion je postao obično đubrište i velika nepodšišana livada.

Prethodnih mesec dana sam počeo da treniram, što uključuje kombinaciju vožnje bicikla i trčanje. Podrazumeva se da trčim na stadionu u gornjem delu grada koji se nalazi nedaleko od moje stambene zgrade. Kada sam počeo da trčim odmah mi je upalo u oči đubre koje je bilo razbacano po celom stadionu. Pre svega tu je bilo puno plastičnih flaša, konzervi energetskih napitaka, vlažnih maramica, plastičnih kesa, baš mnogo mnogo đubreta. To mi je mnogo smetalo iz razloga što volim da trčim na sređenim površinama gde mi neće upadati u vidno polje ugažena bela plastična kesa posred staze ili gomila iskorišćenih vlažnih maramica.

Posle par dana trčanja rešio sam da počistim ceo stadion. Uzeo sam plastičnu kesu i krenuo stazom kojom se trči pritom ubacujući u nju sve što mi se našlo pod rukom. Trkači koji su prolazili pored mene su me gledali u čudu. Nekoliko starijih gospođa koje na stadion dolaze da pešače su me samo prošle pored mene pri tom ništa ne govoreći. Jedan od trkača koji me je iz viđenja poznavao mi je prišao i rekao “Svaka čast, i meni je to palo na pamet ali eto, nikada to nisam uradio.” Paaa, neko je morao.

Još jedna stvari koja upada u oči je nesređen stadion. Ove godine nije ošišan. Trim staza na kojoj se trči je nesređena, tako da se trkači muče sa busenjem i dve staze na kojima se trči su bukvalno utabane od strane trkača. Osoblje Sportskog Centra “6. avgust” još jednom je svojim nemarom dovelo do toga da stadion ne liči na sportski objekat već na običnu livadu. Žao mi je porodica sa malom decom koje bukvalno ne smeju da puste mališane u nepodšišanu travu bojeći se da ne nalete na neku razbijenu flašu ili ne daj bože zmiju. Zašto nadležni iz SC “6. avgust” ne rade svoj posao to je već davno ispričana priča. Ako je zelena površina ispred hale mogla biti ošišana i sređena to je dokaz da je i stadion isto tako mogao biti sređen i prilagođen upotrebi a u korist građana Majdanpeka.

Molim vas šerujte ovaj tekst na svojim profilima ako koristite facebook kako bi ova informacija bila viđena od strane nadležnih i kako bi neko odreagovao. Hvala.

307-ica se lagano približava Ustaničkoj. Bombarduje me Beograd sa milion informacija, ljudi, situacije, šarenilo boja, mnoštvo zvukova. Duboko dišem i osećam treptanje u stomaku, dlanovi se znoje. Moje reakcije su nagonske. Beograd ima svoj ritam, svoju brzinu, ili plivaš u njemu ili toneš. Zato postoji gruba podela na one koji Beograd obožavaju i one koji ga ne vole. Plivam niz Bulevar.

Gradom se sliva reka ljudi. Sa leve strane se kroz senku nekoliko krošnji lipa pomalja kafana „Lipov Lad“. Odjednom mi kroz glavu prolazi ideja kako bi bilo super popiti kafu u toj kultnoj kafani, porazgovarati sa konobarima, upoznati se sa istorijom tog mesta. Nastavljam dalje.

Đeram pijaca, gužva je. Sunce u zenitu, udara direktno u glavu. Bez obzira na vrućinu, ljudi imaju svoj ritam kretanja, nema frke, nervoze. Devojke su lako obučene, sa stilom, lepe su. Nema gužve u tramvaju, ipak jedna starija gospođa ulazi i pogledom traži gde bi sela. Devojka ispred mene, maloletna, sa slušalicama u ušima i ne primećuje gospođu. Ustajem i uljudno joj ustupam svoje mesto. Dobih jedno toplo „Hvala“.

Lelujam u ritmu vožnje, još dve stanice i silazim kod Vuka. Park je pun ljudi. Devojka na rubu stepeništa svira saksofon, neka zanimljiva jazz tema sa mnogo varijacija. Ulazim u podzemni prolaz, izlazim na drugu stranu ulice, nastavljam peške ka ETF-u. Gomila studentarije nervozno puši cigarete, grad svojom gužvom i larmom pritiska sa strane ulice, ispiti, predavanja, izneverena očekivanja pritiskaju s druge, cigarete se nemilice troše. Prolazim ih u mimohodu.

Nastavljajući hodom lagane konjice, sa rancem na leđima približavam se Tašmajdanskom parku. Konačno sam i tu. U parku je gužva, klinci poneseni svetskim prvenstvom u fudbalu pikaju fucu na male goliće. Čuje se „Ja sam Mesi“, „Ronaldo, Ronaldo“, graja para uši. Nekoliko fokusiranih starijih likova trči kroz park. Oni to čine predano, programiran napor, lipti im znoj sa čela, majice su im natopljene, ipak oni to rade predano, bezizražajnih lica oni trče i ne primećuju ništa oko sebe.

Lagano idem ka crkvi Svetog Marka. Fasciniran sam arhitekturom iste. Moj pogled je prikovan za ulaz iste. Teška masivna vrata su zatvorena kako ne bi dozvolila da jara podneva pojuri u nju. Prolazim je i krećem se iza zgrade glavne pošte. Izlazim na Takovsku ulicu, stajem na obližnoj stanici GSP-a. Nema gužve, čekam, strpljiv sam. Nailazi prvi autobus. Ne gledam broj, ulazim unutra i nestajem u pravcu Palilule.

Ovo je prvi tekst na blogu koji će u sebi imati primese politike. Možda je to tako i normalno kada se zna da će se u nedelju 16.03.2014. godine održati republički parlamentarni izbori. Ja sam apolitičan, nikada nisam bio član nijedne političke stranke, moj stav simpatisanja određene političke opcije se menja od izbora do izbora, što je u neku ruku i normalno, kada se sagleda situacija koliko naši političari lažu i obećavaju u svojim predizbornim kampanjama.

Zašto sam potaknut da napišem ovaj tekst? Verujte mi da ne bih napisao ništa, ne bih komentarisao u javnosti takođe, držao bih se po strani i ćutao bih. Ono što me je pokrenulo da sednem za tastaturu i iznesem svoj stav su “lažni profili na majdanpečkim grupama” koje se nalaze na fejsbuku. Većina grupa na fejsbuku a koje se tiču Majdanpeka su zatrovane lošim namerama, komentarima lažnih profila članova u kojima se napada sve i svja i gde nema rezona u kritikovanju opštih društvenih pojava, dešavanja u gradu Majdanpeku, lomljenja nogu političkim predstavnicima stranaka u Majdanpeku i ostalim stvarima. Očigledno je da sada svi imaju fejs i da svako čita ono što se tamo napiše, tako da sfera uticaja napisanog ostaje i brzo se širi u gradu kakav je Majdanpek.

Znajući da su majdanpečke grupe veliki katalizator negativne energije ja sam pre izvesnog vremena rešio da napustim veći deo istih i da se skoncentrišem samo na one grupe koje promovišu zdrav aktivizam u gradu, a njih je jako malo. Negativna energija pojedinih lažnih profila koji se nalaze na većini majdanpečkih grupa je dobio boost baš nekoliko dana pred izbore, a sve u cilju da se određeni ljudi diskredituju i tako im se nanese šteta pred predstojeće izbore. Ok, to nije sporno ako čovek ima osnovane i potkrepljene argumente i ako se predstavi imenom i prezimenom i stane iza svojih reči. Očigledno nije tako, očigledno da među nama postoje ljudi koji jako lukavo, perfidno i kvarno koriste benefite društvenih mreža kako bi ostvarili svoje prljave ciljeve i napadali ljude bez osnova. Najveća sramota u tim grupama je što administratori nisu prepoznali vređanje na nacionalnoj osnovi i što nisu odmah reagovali i isključili te maligne članove iz grupa. Pošto sam bio administrator određenih grupa na fejsbuku, znam koliko odgovornosti i tereta nosi posao vođenja određene grupe, gde se određene stvari jednostavno moraju cenzurisati iz razloga što ne može svako da piše šta hoće a pogotovu ako vređa drugog, iznosi klevete, optužbe bez pokrića i krije se iza lažnih naloga.

Suština ovog teksta je da administratori tih grupa moraju da reaguju u trenutku i preduprede svaku zlonamernu akciju  bez pokrića i ne dozvole da se neargumentovani oblici napadanja provlače danima i nedeljama po fejsbuku. Demokratija ne podrazumeva da svako priča šta hoće i koliko hoće. Ona pre svega znači zdravu i pravno argumentovanu konverzaciju u kojoj pojedinac, imenom i prezimenom stoji iza svog stava i drži dokaze u rukama. Hajde da očistimo grupe na fejsbuku koje se tiču Majdanpeka od taloga koji se nakupio i komentarišemo zdravo, progresivno i bez skrivanja kako bismo pokrenuli neke stvari sa mrtve tačke.