Prošlo je godinu dana od mog teksta koji je predstavio sajtove koji su vezani za Majdanpek. U blog postu http://dezareo.com/2009/10/06/majdanpek-na-web-u/ sam takstativno nabrojao sajtove koji se pojavljuju na web-u tog 06. oktobra 2009. godine. Situacija godinu dana kasnije je promenjena… ali na gore.

Kao parametre za moju ocenu trenutne situacije je pre svega neažurnost većine sajtova koje se nalaze na ovom spisku kao i gašenje nekoliko sajtova sa liste. Kada pogledam listu koju sam napravio prošle godine mogu da konstatujem da se sadržaj redovno ažurira samo na sajtu www.rtvmajdanpek.com. Na njemu jedino možete pronaći servisne informacije u vezi svakodnevnih dešavanja u opštini Majdanpek. Ostali sajtovi kao da su zamrznuti u prostoru i vremenu, gotovo da se nisu promenili za ovih godinu dana. Sajt opštine Majdanpek, turističke organizacije, naših najvećih preduzeća na teritoriji opštine nisu uradi liništa po pitanju praćenja aktuelnih trendova na internetu. I dalje ne postoji interakcija sa građanima, nema njihove prisutnosti na društvenim mrežama, jednostavno kapaciteti interneta su gurnuti u zapećak i ostaju neiskorišćeni.

Nekoliko pokušaja je ipak bilo vrednih pažnje. Prvo projekat sajta doma zdravlja Majdanpek koji je nekoliko meseci bio na webu me je obradovao. Napisao sam nekoliko tekstova u vezi ovog sajta: http://dezareo.com/2010/01/11/sajt-doma-zdravlja-majdanpek/ i http://dezareo.com/2010/02/10/jos-malo-o-sajtu-doma-zdravlja-majdanpek/. Na žalost sajt se ugasio usled nedostatka razumevanja i sredstava (novca). Sve te korisne servisne informacije iz oblasti medicine su nam ostale nedostupne. Jedina veza našeg doma zdravlja sa budućnošću je prekinuta gašenjem ovog sjajnog portala.

Sajt http://www.tvojglas.rs se pojavio pre nekoliko meseci i na neki način uspeo je da razbilje učmalost širenja informacija webom opštine Majdanpek. Sajt pokriva najaktulenije teme političkog sadržaja i čini mi se da ima dobru posećenost. Ono što je karakteristično za ovaj sajt jeste ostavljena mogućnost građanima da komentarišu tekstove i da tako ostave svoje mišljenje o gorućim političkim temama. Tekstovi su im vrlo zapaljive prirode i bave se škakljivim temama. Ovaj sajt ima moju preporuku.

Kao zadnji navodim svoj projekat http://starica.dezareo.com a koji predstavlja zvaničnu web stranu skijaškog kluba “Starica” iz Majdanpeka. Kako je već nekoliko godina naše skijalište na terenima Rajkovo van upotrebe, i kako se ugasio raniji skijaški klub, ljubitelji skijaškog sporta u Majdanpeku su početkom ove godine osnovali novi skijaški klub. Ja sam se pobrinuo da oformim web stranu koja će obaveštavati ljubitelje skijanja o aktuelnim dešavanjima u vezi skijaškog sporta u Majdanpeku. Osim ovog sajta aktuelna je grupa SKI CENTAR RAJKOVO na facebook-u koja takođe obaveštava ljubitelje skijanja o aktuelnim dešavanjima.

Mogu slobodno da kažem da je majdanpečki web dobio jedno lepo priznanje. U ovogodišnjem izdanju blogopedije našao se i moj tekst http://dezareo.com/2009/10/16/pisuci-iznosim-subjektivan-stav/. Oficijelnu stranu autora koji su ušli u sastav blogopedije možete videti na strani http://www.blogopen.rs/blogopedija/ Iskren da budem, velika mi je želja kada bih uspeo još nekog svog sugrađanina da nateram da bloguje. Gotovo da nema interesovanja za pisanje bloga (osim mene naravno), i gotovo da se cela priča svodi na masovno korišćenje facebook-a bez ikakve želje da se ostavi autentično trag na webu. Evo, ako neko od vas koji ste iz Majdanpeka i koji čitate ovaj tekst želi da se upusti u vode blogovanja može mi se slobodno obratiti da ga uputim u najosnovnije stvari i pomognem mu da počne sa pisanjem. Putem bloga upoznaćete sjajne ljude širom Srbije i regiona. Pišući svoj blog krenućete da čitate blogove drugih autora, naučićete sjajne stvari i vaše vreme na internetu će postati svakako kvalitetnije potrošeno.

Guitar Idol postoji od 2008. godine i predstavlja najveće online takmičenje gitarista na svetu. Internet je omogućio svakom gitaristi koji je dobar ili koji misli da je dobar, da se okuša u ovom zanimljivom takmičenju. Veoma je zanimljivo čuti i videti različite stilove, temperament i tehnike sviranja gitare. Takmičari se prijavljuju iz celoga sveta i samo nekolicina njih ulazi u finale koje se svake godine održava u Londonu.

Propozije takmičenja su precizne “Guitar Idol III is all about discovering original new talent – not someone who can play a perfect cover version!”, treba komponovati svoju stvar, uraditi backtracking. Zatim takmičar treba snimi video kako izvodi svoju pesmu uživo i da uploaduje taj video na zvaničnu stranu sajta www.guitaridol.tv Svaka kopija neke druge pesme ne dolazi u obzir i predstavlja eliminacioni faktor. Tu se priča ne završava. Takmičaru se daju odrešene ruke da reklamira svoju pesmu na internetu, radiju, televiziji i tako sebi poveća popularnost kod ljudi koji će glasati na sajtu za njegov ulaz u finalno takmičenje. Prilično zanimljiv koncept, zar ne?

100 finalista se bira 28. januara 2011. godine. Do 18. marta 2011. godine se odvija druga faza ovog takmičenja a u maju mesecu 2011. godine se održava finale u Londonu na kome sviraju samo nekolicina odabranih. Fina je stvar pratiti ovo takmičenje nekoliko meseci pre finala, gde možete videti kako se kukolj odvaja od žita. Jedna od najimpresivnih stvari je finalno takmičenje u Londonu. Mene je iznenadila činjenice da pesme koje se izvode uživo uopšte ne liče na studijska izdanja. Neki od takmičara koji su bili moji favoriti su totalno loše odsvirali svoje stvari uživo.

U prethodne dve godine među finalistima su se našli i gitaristi sa ovih prostora. Pre sve tu je Muris Varajić, momak iz Sarajeva, sa širokim dijapazonom muzičkih stilova kojima vlada. Ono što je karakteristično za njegovu svirku što vrlo lepo zna da ukomponuje narodne motive u svoju svirku. Lepo je čuti na ovom velikom takmičenju zvuke rodnog kraja. Prošle godine u finalu se našao i makedonac Damjan Pejčinovski iz Ohrida. Odličan gitarista koji je imao zapažen nastup.

U oktobarskom Svetu Kompjutera saznao sam informaciju da fondacija Mozilla ubrzano radi na novoj verziji Firefox browsera koji će doneti dosta novina i unapređenja. Čini mi se da je to logičan odgovor na kampanju Microsofta i njihove verzije IE-a 9 beta verzije. Ratovi browsera se nastavljaju nesmanjenom žestinom.

Pre svega beta verzija Firefoxa nam donosi osveženi izgled browsera. Njegov dizajn potpuno se uklapa u koncepciju Windowsa 7. Primetan je minimalistički pristup koji dosta podseća na Google Chrome dizajn. Tabovi se nalaze na vrhu strane. Za razliku od ranijih ova verzija firefoxa stvarno donosi značajna dizajnerska unapređenja.

Pošto se radi o beta verziji, korisnički feedback će biti od velike pomoći razvojnom timu. U krajnjem desnom uglu ekrana se nalazi dugme Feedback kojim će korisnici aktuelne beta verzije moći da sugerišu programerima šta im se dopada ili ne dopada u vezi Firefoxa. Ovo će trasirati put da se browser učini što efikasnijim, a u neku ruku se i cela ideja slobodnog softvera podiže na viši nivo.

Opcija group your tabs nam donosi mogućnost da grupišemo otvorene tabove po svojoj želji. Ako na primer otvorimo više tabova i želimo da ih grupišemo po nekoj temi koja ih povezuje to možemo uraditi u ovoj beta verziji. Autor teksta je otvorio nekoliko strana sa forumima i nekoliko sa prikazom strana dnevnih listova. Ove dve teme je grupisao odvojeno i tako da kada se otvori jedna grupa, prikaz tabova u browseru je omogućen samo jednoj temi. Ovo je jako praktična stvar kako bi se izbegao haos u mnoštvu otvorenih tabova u zaglavlju browsera gde ćete se teško snaći.

Firefox je zasnovan na Gecko 2.0 web platformi. Primetno brže renderuje stranice nego prethodna verzija. U browser je integrisan HTML5 WebM video kodek tako da možete reprodukovati HD video sadržaj.

Na novom Firefoxu se i dalje radi, tako da je moguće očekivati još noviteta i poboljšanja. Očigledno je fondacija Mozilla spremila jasan i nedvosmislen odgovor na pojavu beta verzije novog IE-a. Kako god, naredni period nam svakako nosi novu generaciju browsera koji će na surf internetom učiniti bržim i konfornijim.

Nije tajna da je moj omiljeni browser Firefox. Koristim ga već godinama, čak sam i neke zaklete korisnike Opere i IE preobratio u korisnike omiljenog mi Firefoxa. Ovaj browser je prilično adaptibilan zbog gomile add-ona koji omogućavaju korisnicima da core verziju browsera prilagode svojim potrebama. Kako sam pasionirani korisnik interneta, jako mi je bitno sve bookmarkove stranica imam spremne u browseru u svakom trenutku. Posle loših iskustava padanja OS-a i gubljenja bookmarkova koji su mi tada bili u browseru, uvek bi započinjao ispočetka hod po Tantalovim mukama a koji se sastojao u prisećanju svih onih strana koje sam imao sačuvane u Firefoxu.

Taj problem sam rešio instaliranjem Firefox-ovog dodatka, prvo Firemarksa koji je prerastao u Xmarks Sync koji sam koristio vise od dve godine. Svi bookmarski koje sam godinama skupljao i sortirao su pažljivo čuvani na serveru i uvek dostupni da se ucitaju u browser.

Situacija se promenila kada sam večeras primio mail od firme koja ga je napravila da se servis gasi 10. januara 2011. godine. Jednostavno na strani http://www.xmarks.com/about/shutdown upozorili da se firma gasi i da se korisnici preusmere na nove servise. Ovaj dodatak za Firefox je jedan od najpraktičnijih i najkorišćenijih dodataka do sada. Ima bazu od 2 miliona korisnika ali na žalost svemu dođe kraj. Firma je bankrotirala i stvarno mi je žao što ću morati da ponovo menjam navike, eksperimentišem sa novim servisima i valjda će se naći nešto tako dobro, besplatno i praktično kao što je to bio Xmarks Sync.

Krajem osamdesetih, preciznije 1987. godine, snimljen je kultni Predator sa Arnoldom Švarcenegerom u glavnoj ulozi. Svi kasniji nastavci, nisu uspeli da dočaraju autentičnu atmosferu koju je ovaj film doneo. Sećam se kao da je bilo juče, ovaj film sam odgledao kod mog komšije na video rekorderu, bili smo egzaltirani adrenaliskom akcijom i napetošću koju je ovaj film nosio. Svi kasniji nastavci (Predator 2, krosover filmovi Alien vs. Predator i Alien vr. Predator Rekvijem) bili su čisto eksploatisanje esencije Predatora sa Švarcijem u glavnoj ulozi.

Predatori (2010) pokušava da vrati šmek originalnog naslova s kraja osamdesetih. Produkciju za ovaj nastavak potpisuje Robert Rodrigez poznat po dobrim akcionim filmovima (Desperado, From dusk till Dawn, Sin city, Machette) a koji je svakako, kao fan originalnog Predatora znao šta da traži od režisera kako bi se dobio šmek originalnog naslova. Film je režirao slabo poznati režiser mađarskog porekla Antal Nimrod koji nema značajniji filmski opus. Sniman je na lokacijama Havaja i svojom scenografijom dosta podseća na prvi deo.

Radnja filma se odvija na nepoznatoj planeti. Grupa ljudi, mahom vojnih plaćenika se okuplja u džungli bez ideje zašto se našla baš tu. Stvari im postaju jasnije kada shvate da su postali plen za kojima Predatori tragaju. Birano društvo čine oskarovac Adrien Brody koji je iznenađujuće dobro odglumio ulogu plaćenika Royce-a, Laurence Fishburn, Thoper Grace zvezda serije “Vesele sedamdesete” i legendarni Danny Trejo sa još nekoliko slabije poznatih glumaca.

Film je nabijen akcijom, isprepletan je interakcijom između plaćenika i psihopata koji se bore protiv tehnološki naprednijeg neprijatelja koji se često služi trikovima i igra na kartu ljudske humanosti kao mane a ne vrline (par likova će izgubiti život u filmu zbog ovoga). Ovaj film tek na momente uspeva da dočara atmosferu originalnog Predatora, naročito u početku filma koji nosi neizvesnost i tenziju. Ostatak se svodi na rokanje, pirotehniku i često banalizuje franšizu.

Jednom davno u srednjovekovnoj Kini, stari seljak učio je svog sina čitanju i pisanju. Kada je osetio da mu se primakao kraj starac dade svom sinu dve kutije, crnu i belu i reče mu:

-Sine, kada ti bude najteže u životu otvori belu kutiju a kada ti bude najlepše u životu otvori crnu kutiju.-

Ubrzo po starčevoj smrti, mladić krenu u svet u potrazi za svojom srećom. Dugo je putovao i traži posao. Nigde ga nije mogao naći, a novca koji je poneo da se prehrani bivalo je sve manje i manje. Na njegove vapaje i molbe niko nije odgovarao tako da je u jednom trenutku poželeo da skrati sebi muke i reši se bede. Tada se setio da u poderanoj torbi ima smotuljak sa dve kutije koje mu je podario otac. Izvukao je belu kutiju, otvorio je i na pirinčanom papiru stajalo je napisano:

-I to će proći.-

Rešio je da ne posustane i nastavio je da putuje dalje. Ubrzo je naišao na jedan grad u kome se na gradskom trgu skupila svetina koja je jako galamila. Očito se nešto dešavalo. Prišao je shvatio da narod nije znao šta piše na jednoj velikoj tabli. Pročitao je naglas da je ulaz na obližnju pijacu slobodan. Ubrzo se rasčula priča o tome pa ga je jedan bogati trgovac uzeo u svoju službu. Mladić je lepo napredovao, zaradio je veliko bogatstvo, kupio je sebi lepu kuću sa imanjem, oženio se i dobio decu.

Jednog dana setio se smotuljka u kome se nalazila crna kutija i setio se očevih reči. Sada je došao taj trenutak. Imao je sve što se poželeti može u životu i bilo je vreme da se otvori crna kutija. Pažljivo je otvorio i na parčetu pirinčanog papira je bilo napisano:

-I to će proći.-

Ostavimo po strani činjenicu da sam pasionirani skijaš i da volim sve što je u vezi sa belim stazama (ok, ok to što sam par puta izjavio za bordere to je više bilo koškanja radi), film “Frozen” me je stavio pred dilemu da li ću vožnju četvorosedom ski žičare na Staroj Planini prihvatiti kao razonodu? Napominjem da sam nešto slično doživeo pre tri godine na Kopaniku, kada sam se izgubio u šumi, van obeleženih staza i kada me je pukom srećom našao moj drug Peđa u stanju opšteg šoka i bez ideje da preuzmem nešto pametno i spasim sebe. Jedino što mi je padalo na pamet je bilo da zovem upomoć dok god imam glasa. Kasnije se to ispostavilo kao pametno. Pedja me je čuo i pobrinuo se za mene. Mogu da vam kažem da je to iskustvo kada si blizu smrti, jako intezivno i stavlja vas u stanje šoka, kada se polako predajete. Tek kasnije u toku dana sam shvatio u kakvoj sam opasnosti bio. Jedno od pravila na planini koje smo naučili ja i moji drugari tada je bilo da se van obeleženih staza uvek skija u grupi, najmanje troje skijaša, sve ostalo je neznaje ili prihvatanje nepotrebnog rizika.

Osim toga, moje iskustvo sa zaglavljivanjem na žičari uopšte nije prijatno. Pogotovu ako vas jak vetar šiba u lice, na visini od pedeset metara iznad zemlje, gde nemate gde da se sakrijete i to na nadmorskoj visini od oko 1.500 metara. Pola sata koliko smo bili zaglavljeni, bili smo totalno urnisani. Glava me je užasno bolela, prehlada je bila neminovna, jako neprijatno iskustvo.

Frozen (Smrznuti) započinje bezazleno, dva ortaka i riba dolaze na skijalište kako bi proveli neobavezni vikend u skijanju (boardovanju). Kako su cene ski pasa u US poprilične, oni se odlučuju za varijantu podmićivanja radnika na žičari da ih propusti da skijaju za sića lovu. Posle malo nećkanja on pristaje. Pada veče i njih troje posle večere odlučuju se na jedan ludi brzi spust planinom po noći. Dolaze na žičaru, ponovo se švercuju i kreću žičarom ka vrhu staze. Negde na polovini puta žičara se zaustavlja, gase se svetla i neobavezno zezanje posle desetak minuta pretvara se u pravu noćnu moru.

Ovaj survival horror je bilo stvarno mučno gledati, ipak ono što svakako vredi u ovom filmu je gluma troje mladih glumaca (ne vredi navoditi im imena, tek se probijaju u filmskoj industriji) koji su na upečatljiv način dočarali kako teške i mučne tako i one trenutke kada se vraćaju na neke lepe stvari u životu a u cilju da odagnaju tešku situaciju u kojoj su se našli.

Ovaj film je snimljen za gledaoce sa čeličnim živcima i jakim stomakom. Ako želite da prožitive košmar u kome su se ova tri filmska lika našla, svakako vam preporučujem da odgledate ovaj film. Vi ostali zaboravite na ovo filmsko ostvarenje i odledajte nešto laganije i neobaveznije.

Tranzicija u poslednjih dvadeset godina u Srbiji je dovela do velikih migracija stanovništva. Ljudi su odlazili trbuhom za kruhom tamo gde im je bilo bolje, gde su mogli da prehrane sebe i svoje porodice, ostvare svoje ambicije. Majdanpečani su se tako selili u veće gradove, druge države, odlazili su na druge kontinente. Naš mali grad, zakukuljen negde u istočnoj Srbiji doživeo je da mu se prepolovi broj stanovnika. Već sam pisao o tome u blog postu “Drugi veliki talas odlaska iz Majdanpeka”. Od pisanja tog teksta dvojica ljudi koji su tada živeli u Majdanpeku, a moji su dobri drugari, su se odselili iz grada i rasuli se po Srbiji trbuhom za kruhom. Junaci ovog blog posta su, ipak, ljudi koji su ostali u Majdanpeku i svim onim malim mestima širom Srbije kojima se obradujete kada dođete posle dugih odsustvovanja u svoj rodni grad.

Prijateljstva treba negovati, ne treba se prepustiti tokovima tranzicije koja nas surovo goni u potrazi za onim što nismo imali u rodnom mestu a potražili smo ga na nekom drugom. Treba ostati veran idealima prijateljstva i čuvati te ljude koji će nas uvek dočekivati kada se vratimo sa dugih putovanja po svetu. Ti ljudi su jedina veza koju imamo sa nekim vremenima koja su davno prošla a za koja nas vezuju lepe uspomene. Nemojte dozvoliti sebi da kada se vratite u svoj grad budete u prilici da nemate nikog koga bi videli i da u vašim sećanjima ti ljudi budu kao neke blede senke. Ja ne pišem olako ove redove, već sam se susreo sa nekim ljudima koji su na kratko došli kući ali nisu imali sa kime da se vide, čuju, popričaju uz kafu, jednostavno su izgubili svaki kontakt sa svojim prijateljima iz rodnog grada. Video sam u njihovim pogledima samo prazninu, kao da više nisu pripadali tu gde jesu, video sam samoću u njihovim pogledima.

Na kraju ovo blog posta savetujem sve one koji su otišli da ne dozvole sebi luksuz i zaborave rodni grad i svoje prijatelje u njemu. Ne dozvolite da vaš grad postane prazna ljuštura kada mu se vratite, da ulice kojima hodate budu prepune prikaza ljudi koje ste poznavali nekada davno. Budite u kontaktu sa onima koji su ostali u rodnom gradu, bar to nije teško u vremenu kada se glavna komunikacija vrši putem interneta. Bićete srećniji kada te ljude sretnete prilikom vašeg dolaska u rodni grad, dani u njemu će vam biti ispunjeniji a vi srećniji.

Tog 03.08.2008. godine sam ostavio pušenje. Prošlo je tačno dve godine od tad. Posle 15 godina pušenja, elegantno i beskompromisno sam se oslobodio poroka. Kako sam to učinio? Za sve je “kriva” jedna knjiga koja je učinila pravo čudo “Lak način da ostavite pušenje” autora Allena Carr-a koja me je na čudesan način preobratila u nepušača posle samo 100 pročitanih strana. Iako sam i sam sumnjao u čudo, ono se ipak desilo.

Smatram da je čin ostavljanja pušenja za svakog pušača ličan, subjektivan. Pušio sam 15 godina i sada, nakon dve godine apstinencije, mogu da kažem da nije lako ostaviti ovaj porok. Sve se menja, navike i rituali koji su bili sastavni deo pušenja moraju nestati. Treba se izboriti sa krizama, treba uložiti mnogo truda, raditi na sebi, padati i ustajati da bi se pobedio ovaj porok. Činjenica je da je svaki ex pušač potencijalni pušač i dalje i da treba svakodnevno paziti da se ne poklekne u toj borbi.

Nakon dve godine od prestanka pušenja shvatio sam jednu gorku istinu. Pušači sa kojima sam se susretao u ovih dve godine su jako netoleratne osobe. Ima izuzetaka ali jako malo. Priznajem da sam i sam bio takav dok sam pušio, ali sada, iz ove vizure, vidim koliko je teško robovati cigaretama. Shvatio sam da svaka priča koja se vodi sa pušačima u vezi svakodnevnih situacija da mi npr. “smeta ako neko puši u mom stanu ili kancelariji” dovodi do podsmešljivog stava prema meni. Na moje mučenje kada mi npr. ide dim u lice sagovornika na nekom javnom mestu a pušač to vidi, umesto da ugasi cigaretu on nastavlja nemilosrdno sa torturom. Najviše mi je žao male dece u okruženju pušača.

Kada se sve presabere, došao sam do zaključka da treba ulagati u svoju budućnost, u zdravlje za neke buduće dane kada treba biti spreman da se uhvatiš u koštac sa životom da da budeš zdrav, za sebe i svoju porodicu. Pušenje na duži period ruinira zdravlje, posledice nisu vidljive odmah ali svakako dolazi do njih. Ne želim da dajem savete pušačima koji čitaju ovaj tekst, ja sam svoju bitku dobio, ponosan sam na sebe i svakako sam postao bolji čovek zbog ovog čina.

Pišem ovaj blog post – recenziju slušajući vanvremensku “Riders of the storm” grupe The Doors, negde iza ponoći. Napisati recenziju za dokumentarac “When You’re Strange” predstavlja pravo malo zadovoljstvo. Reditelj Tom Dicillo je uradio odličan posao. Ceo film prati jedna hipnotička atmosfera verno prenesena sredinom šezdesetih godina prošlog veka. Film je sastavljen od snimaka koji prate rad grupe od 1965. do 1971. godine kada je Jim preminuo u Parizu. Kao centrala ličnost kroz ceo film provlači se Morrison, kao lepak koji je držao band na okupu, velika rock zvezda. Njegov haotični život lepo je prikazan za tih 6 godina koje su prikazane u filmu. Ovaj dokumentarac je prevashodno snimljen od slabo poznatih snimaka banda. Režija je odradila odličan posao i bukvalno gledanje ovog filma vas prenosi u vreme kada su Dorsi svirali. Narator u filmu je Johnny Depp koji neusiljeno pripoveda priču o bendu.

Film je protkan poezijom i harizmom Jima Morrisona. Ceo taj filmski predložak se temelji na radu ovog sjajnog umetnika. Jim je predstavljao lepak koji je održavao Dorse na okupu. Sirova energija koja je samo na momente bila kanalisana od strane ostalih članova benda. Sam rad benda je prikazan na filmu. U početku karijere Jim je zagonetan, nije toliko nagrižen alkoholom i drogama ali kako band ostvaruje uspeh Jim se menja, teško je kontrolisati njegov ego, postaje skandal majstor i bezobrazno provocira američki sistem vrednosti. Film obiluje nekim činjenicama u vezi benda koji su malo poznati javnosti ali takođe i dokumentarnim snimcima koji do sada nisu objavljivani u javnosti. Ovaj film će vam svakako približiti Dorse i Morrisona na jedan drugačiji način. Svakako je za preporuku da pogledate ovaj sjajan dokumentarac koji razbija celu koncepciju Hollywoodskih blockbustera i prikazuje nam život jednog rock benda i jedne rock zvezde na realan način.

Oficijelni sajt filma možete pogledati na ovoj adresi whenyourestrangemovie.com