Progresivni rock često karakterišu kao „prog“ ili „progrock“. Pokušaji britanskih rock grupa da pobegnu od idejnih rock klišea, to je bio cilj početkom 60-tih godina prošlog veka a termini kao što su „Art rock, alt rock,symphonic rock i psihodelic rock“, sve su to svrstavali u pod žanr rock-a. Progresivni rock se odvajao kao nešto novo, nešto što je bilo neispitani teren. Počeci svega toga počinju sa Beatles-ma, Hendrix-om i Pink Floyd-om sa Sid Barett-om. Tu se uključuju malo kasnije Led Zeppelin, što ja lično nikad nisam svrstavao u progresivni rock. King Crimson su jedan od najuticajnijih bendova, uopšte u celokupnom rock-u, Genesis period sa Peter Gabrielom, grupa Yes koji su imali fantastične instrumentale na prvim albumima. Klavijaturista glupe Yes Rick Wakeman je napravio neku vrstu revolucije u izvođačko tehničkom smislu, tako da se oni svrstavaju u symphonic rock žanr.
photo by playground.last.fm
Posle perioda kada je Sid Barett napustio Pink Floyd, nakon drugog albuma, band dovodi anonimnog gitaristu David Gilmoure-a koji se odlično pokazao kao frontmen grupe. Sa njim kreće odličan period koji donosi albume „Dark side of the moon“, „Wish you we here“, „Animals“ itd.
70-tih godina rock grupesu bukvalno stvarale istoriju rocka, a takođe, među najkvalitetnijim grupama su i Vangelis, Jetro Tull, Cream, Elp, Tangerine Dream, Kraftwerk kao novu electronic progressive atrakciju, Rush, Kanzas, Black Sabbath itd.
80-tih sve ove pobrojane grupe su imale neku vrstu menjanja pravca u muzici, neke od njih ušle su u pop rock sfere(Rush, Yes, Kanzas itd). Genesis imaju novog pevača, Phill Collinsa, koji je bio fantastičan showman i koji donosi novu dimenziju muziciranja grupe. Black Sabbath su ušli u komercijalne vode, King Crimson su eksperimentisali sa električnim bubnjevima i čudnim psihodeličnim zvucima. Gitarista Grupe Crimson, Fripp, menjao je sastav mnogo puta da bi danas ostali kao četvorka.
Sve napred navedeno je dovelo do stvaranja jedno drugog pravca rock-a „Progressive Metal“. To je žanr u rock-u koji je sam žanr progressive rock-a uzdigao na viši nivo. U početku, krajem 70-tih godina, u Velikoj Britaniji došlo je do stvaranja „New Wave of British Heavy Metal“. Počeci su utrli band-ovi kao Black Sabbath, Genesis, King Crimson, a kasnije i Iron Maiden, Judas Priest itd. Ovaj talas se uskoro proširio i u Americi.
Američki progressive rock i metal, power metal, technical, speed, trash, death, black metal su pod žanrovi koji su doživeli veliku popularnost u svetu.
photo by www.weblo.com
U progresive metalu, sa kraja 80-tih i početkom 90-tih, ističe se američki band „Dream Theater“, koja je preokrenula tok samog žanra. Osnovana je 1985. godine, od strane srednjoškolaca sa Long Islanda u New York-u. Grupu osnivaju bubnjar Mike Portnoy, gitarista John Petrucci, bassista John Muyng. Na njih su uticali sledeći band-ovi: Rush, Iron Maiden, Black Sabbath, Tho Who, Led Zeppelin, Genesis, King Crimson, Beatles, Elp itd. Dovodeći do perfekcije njihovo sviranje, band snima album „Images and words“, koji predstavlja njihov najkomercijalniji uspeh 90-tih godina. 1991. godine kreće njihova prava velika svetska turneja. Sviraju sa band-ovima koji su u stvari njihovi najveći uzori, ostvaruju zlatni tiraž u prodaji albuma i prve spotove za pesjem „Pull me under“ i „Surrounded“ sviraju po prvi put u Japanu i Velikoj Britaniji. Snimaju i izdanje „Live at Marquee“, snimak svirke u legendarnom klubu u kome je nastupao i Jimi Hendrix. Pocetkom 1993. godine ponovo ulaze u studio i snimaju album „Awake“ koji je tehnički i idejno bio jedan od najuzornijih albuma bendovima koji su kasnije došli na scenu. Te godine izdaju singlove „Lie“i „Silent man“. Kreće još jedna obimna turneja, po mišljenju band-a najkvalitetnija. 1995. godine izdaju mini album „A change fo seasons“. Radi se o jednoj pesmi od 8 delova, tzv. Konceptualni album i traje čitavih 24 minuta. Kasnije, 1997. godine, izdaju komercijalno neuspešni album „Falling into infinity“, singl „Hollow years“ i eksperimentišu sa polu akustičnim svirkama kao što je „Once in a live time“.
Nakon svega ovog, band ima problema sa izdavačkim kućama koje od njih zahtevaju da sviraju komercijalnu muziku i pesme od 3-4 minuta. Medjutim, njihove ideje za muziku zasnivaju se na pesmama od 10-tak minuta. Mike Portnoy raskida ugovor i osnivaju nezavisni label. Te 1999. godine band se nalazi na raskrnici da li će band ostvariti uspeh ili propasti. Tada dolazi pravi boom, band izdaje konceptualni album „Scenes from a memory“, koji je u stvari logični nastavak sa albuma „Images and words“ i pesme „Metropolis“. Radni naziv albuma je „Scenes from a memory – metropolis part 2“. To je dovelo do njihovog povratka, ovaj album predstavlja idejno njihov najbolji album. Album obrađuje priču iz 1928. godine o ubistvima koja su se desila u jednoj kući u New Yorku na osnovu čega band kreira njihovu verziju tog događaja. Album ima 13 pesama i svaka je povezana sa sledećom, što je, morate priznati, prilično originalan pristup muziciranju. Ovo je veoma dinamičan album koji toplo preporučujem da preslušate.
2000. godine grupa Dream Theater izdaje live izdanje u New York-u i to je snimak zadnjeg koncerta sa te turneje „Live scenes from New York“. Album ostvaruje komercijalni uspeh i dobija priznanja među rock elitom. Fanovi grupe vrlo dobro znaju da je ovaj period njihove karijere možda i najbolji.
Posle pauze, 2002. godine, sledi album „six deegres of inner turbulence“. To je dvostruko izdanje. Prvi disk ima 5 pesama, da drugi, konceptualni se sastoji od jedne pesme koja je podeljena na 8 delova. Album je veoma originalan i podseća na uticaje grupa 70-tih(Yes i Genesis). Album je šarolik i pitak za slušanje. Kasnije, 2003. godine, ulaze u mračnije vode metala i izdaju album „Train of thought“. Ovaj album je agresivan sa uticajima bendova kao što su Metallica, Tool, Marilyn Mason, Slayer itd. 2003. godine izbacuju album „Live at Budokan“ koncert iz Japana, odličnog kvaliteta, odličan momenat koncerta je pesma „In the name of God“, gde uz svirku prikazuju i video snimak jedne samoubilačke sekte koja traži od sledbenika da izvrše kolektivno samoubistvo.
2005. godine „Octavarium“ album dovodi bend Dream Theater do vrhunca slav. Album ima 8 pesama i predstavlja još jednu konceptualnu avanturu. Zadnja pesma na albumu ima 8 delova od 3-4 minuta i traje ukupno 23 minuta. Album je sniman u New York studiju u kome su snimale Madona i Kristina Agilera i ostali komercijalni pop izvođači.
2006. godine „Score“ dvd izdanje, mišljenja sam da je ovo najbolje live izdanje. Band svira čitavih 3 sata i to sve pesme još od 1985. godine i prolaze kroz ceo period svoje karijere, što morate priznati nije mali koncert koji uključuje i simfonijski orkestar.
2007. godine sa albumom „Sistematic chaos“ dobijaju novu mladu publiku i „pucaju na komercijalni uspeh“. Ovo je odličan tehnički album, pun detalja iz naučne fantastike, vampirizma i borbe sa đavolima. Video spot „Forsaken“ to i ilustruje, Petruccijev gitarski solo na početku pesme „The propeths of war part 1 and 2“ je odličan. Sledi turneja, gde su oni opet zaobišli našu majku Srbiju. Sviraju u Bugarskoj, u Sloveniji i Hrvatskoj, ali menadžeri grupe nikako da ugovore svirku u Beogradu.
2009. godine, opet na vrhuncu slave, objavljuju album „Black Clouds and silver linings“. Album se sastoji od 6 pesama i skoro svaka ima trajanje preko 12 minuta osim komercijalnog hita „Rite of passage“ i pesme „Wiether“. Pesme su priče svaka za sebe. Imaju nagle preokrete, produkcijski ovaj album je veoma dobar. Pesma „A night to remember“ je najagresivnija pesma na albumu, potom „Rite of passage“ koja govori o tajnim masonskim organizacijama. Pesma „Wither“ je mali predah na albumu, odlična balada. Pesma „The shaterred forthress“ predstavlja spoj 4 pesme sa ranijih izdanja, pesma „The best of times“ je elegična priča o životu porodice bubnjara benda Mike Portnoya i misteriozna pesma „The Count of Tuscanny“ predstavlja 19 minutno čudo.
Prolazeći kroz kratku istoriju progressive rocka i progressive metala, dolazim do zaključka da još nisam našao prijemčljiviju muziku koja bi me svakoga jutra pokretala i govorila da je to samo rock. Pozdrav svim rock i progresive rok fanovima širom sveta od Marka Vlašića.
Koliko znamo o sajtu twitter.com? Koliko znamo o terminu micro-blogging? Da li se šire mogućnosti Web 2.0? Na ovakva i još mnoga pitanja svakako je lako doći do odgovora. Twitter je besplatna društvena mreža i mikro-bloging servis koji dozvoljava korisnicima da šalju i primaju poruke znane kao “tweets” ili cvrkuti. Tweet-ovi su tekstualne poruke od maksimalno 140 karaktera koje se prikazuju na stranici profila autora i dostavljaju se subscriber-ima koji su još poznati kao followers-i. Korisnici mogu slati i primati tweet-ove putem Twitter sajta, sms poruke ili koristiti ovaj servis za slanje poruka putem drugih aplikacija. 
Pomalo sam bio skeptičan kada sam naleteo na jedan od blogova koji je imao članak o ScribeFire, pluginu za Firefox browser a koji se odnosi na pisanje bloga. Evo, upravo sada testiram mogućnosti ovog plugina i mogu slobodno da kažem da sam zapanjen.